Мрачна тајна контејнера

У кон­теј­не­ру пре­пу­ном сме­ћа у Ње­го­ше­вој ули­ци, рад­ни­ке „Град­ске чи­сто­ће” са­че­као је при­зор ко­ји ни до да­нас ни­су за­бо­ра­ви­ли, иако су од та­да про­шле 22 го­ди­не. 
Из цр­не ке­се ви­ри­ла је људ­ска ло­ба­ња. Ис­под ње би­ле су све са­ме људ­ске ко­сти. Од тог тре­нут­ка овај кон­теј­нер по­стао је ме­сто зло­чи­на, а ђу­бре­та­ри пр­ви све­до­ци од ко­јих је кре­ну­ла ис­тра­га. Та­ко је от­кри­ве­на при­ча ко­ја се и да­нас пре­при­ча­ва по суд­ским ку­ло­а­ри­ма.
Че­ти­ри го­ди­не ра­ни­је по­ро­ди­ца је при­ја­ви­ла не­ста­нак та­да 16-го­ди­шњег Го­ра­на С. Све до тог да­на о суд­би­ни овог мом­ка ни­је се зна­ло ни­шта. ДНК ана­ли­за по­ка­за­ла је да су ко­сти на­ђе­не у кон­теј­не­ру на Вра­ча­ру за­пра­во Го­ра­но­ви по­смрт­ни оста­ци.
Због сум­ње да има­ју ве­зе са ње­го­вом смр­ћу, ухап­ше­ни су Вук, Вла­ди­мир и Алек­сан­дар, Го­ра­но­ви не­што ста­ри­ји дру­га­ри. Је­дан од њих ста­но­вао је је­два сто­ти­нак ме­та­ра од кон­теј­не­ра у ко­ме су на­ђе­не ко­сти. 

На су­ђе­њу је утвр­ђе­но да је Вук по­звао Го­ра­на у свој стан, 22. сеп­тем­бра 1992. го­ди­не. До­ка­за­но је и да је Го­ран по­го­ђен хи­цем из ма­ло­ка­ли­бар­ске пу­шке у Ву­ко­вој им­про­ви­зо­ва­ној стре­ља­ни у пот­кро­вљу пред­рат­не згра­де на Вра­ча­ру, у ко­јој је жи­вео. Вук је ка­сни­је по­стао пр­вак др­жа­ве у стре­ља­штву.
На­вод­но је Го­ран тих да­на по­ку­ша­вао да про­да му­зич­ки стуб, а Вук га је по­звао и ка­зао му да је на­шао куп­ца. По­пе­ли су се на та­ван и из­би­ла је сва­ђа око не­ког ду­га од 500 та­да­шњих ма­ра­ка. То је био раз­лог да Вук узме пу­шку и пу­ца Го­ра­ну у врат.
Да ли је већ тај хи­тац био ко­бан или је Го­ран пре­ми­нуо ка­сни­је по­сле до­га­ђа­ја ко­ји су усле­ди­ли, ни­је мо­гло да бу­де пре­ци­зно утвр­ђе­но, јер су па­то­ло­зи има­ли са­мо ко­сти. Пре­ма при­чи ко­ја се чу­ла на су­ђе­њу, Вук је те­шко ра­ње­ног, али још жи­вог Го­ра­на од­вео у свој стан и по­звао Вла­ди­ми­ра ко­ји је пред­ло­жио да га уда­ве жи­цом. Муч­ни и би­зар­ни де­та­љи не­у­спе­лог да­вље­ња и пу­ца­ња жи­це ви­ше пу­та, као и оног што се де­си­ло ка­сни­је, уре­за­ли су се у пам­ће­ње сви­ма ко­ји су слу­ша­ли ове мла­ди­ће у суд­ни­ци. Го­ран је, ка­ко се ис­по­ста­ви­ло, уби­јен та­ко што је му је Вук још јед­ном пу­цао у гла­ву, ово­га пу­та кроз ја­стук.
Ње­го­во бе­жи­вот­но те­ло умо­та­ли су у нај­лон, од­не­ли на та­ван и раз­и­шли се, али су се по­но­во ви­де­ли по­сле два, три да­на, јер је би­ло ја­сно да леш не мо­же да оста­не у стре­ља­ни. Док је очај­на по­ро­ди­ца тра­га­ла за њим, Го­ра­но­ви  дру­го­ви од­не­ли су ње­гов леш у дво­ри­ше у на­ме­ри да га уба­це у не­ки пла­кар и пре­ба­це не­где у пред­гра­ђе где би га за­ко­па­ли. План им ни­је ус­пео јер пла­кар ни­је мо­гао да ста­не у из­најм­љен ком­би. За­то су га пре­не­ли у по­друм и за­тр­па­ли га угљем. 
На­ред­них ме­се­ци, у стра­ху да не бу­де от­кри­вен, Вук је ис­ко­пао Го­ра­но­ве ко­сти и од­нео их по­но­во на та­ван. Две го­ди­не ка­сни­је, од­лу­чио је да се ко­нач­но осло­бо­ди тра­го­ва зло­чи­на ко­ји је по­чи­нио пре че­ти­ри го­ди­не и ота­ра­си се ко­сти­ју. Ба­цио их је у нај­бли­жи кон­теј­нер, где су истог да­на на­ђе­не.
Пред су­дом су Вук и Вла­ди­мир оп­ту­жи­ва­ли је­дан дру­гог. Обо­ји­ца су у прат­њи за­твор­ских стра­жа­ра до­ве­де­ни на ме­сто зло­чи­на ка­да је суд оба­вио ре­кон­струк­ци­ју. По­ли­ци­ја но­ви­на­ри­ма ко­ји су пра­ти­ли овај слу­чај ни­је до­зво­ли­ла да оста­ну у згра­ди то­ком ре­кон­струк­ци­је, иако је суд то до­зво­лио. Су­ди­ја Па­вле Ву­ка­ши­но­вић ка­сни­је је при­чао да су мла­ди­ћи би­ли мир­ни и хлад­но­крв­ни док су по­ка­зи­ва­ли и пре­при­ча­ва­ли сва­ки сво­ју вер­зи­ју.
Пре­ма пре­су­ди, Го­ран је уби­јен на под­му­као на­чин. Вук ко­ји је у вре­ме из­ри­ца­ња пре­су­де имао 23 го­ди­не осу­ђен је на 10, Вла­ди­мир (26) на 11 го­ди­на, а нај­мла­ђи Алек­сан­дар на го­ди­ну да­на за­тво­ра због при­кри­ва­ња, јер је чу­вао мрач­ну тај­ну сво­јих дру­го­ва.