Мрачна тајна контејнера
У контејнеру препуном смећа у Његошевој улици, раднике „Градске чистоће” сачекао је призор који ни до данас нису заборавили, иако су од тада прошле 22 године.
Из црне кесе вирила је људска лобања. Испод ње биле су све саме људске кости. Од тог тренутка овај контејнер постао је место злочина, а ђубретари први сведоци од којих је кренула истрага. Тако је откривена прича која се и данас препричава по судским кулоарима.
Четири године раније породица је пријавила нестанак тада 16-годишњег Горана С. Све до тог дана о судбини овог момка није се знало ништа. ДНК анализа показала је да су кости нађене у контејнеру на Врачару заправо Горанови посмртни остаци.
Због сумње да имају везе са његовом смрћу, ухапшени су Вук, Владимир и Александар, Горанови нешто старији другари. Један од њих становао је једва стотинак метара од контејнера у коме су нађене кости.
На суђењу је утврђено да је Вук позвао Горана у свој стан, 22. септембра 1992. године. Доказано је и да је Горан погођен хицем из малокалибарске пушке у Вуковој импровизованој стрељани у поткровљу предратне зграде на Врачару, у којој је живео. Вук је касније постао првак државе у стрељаштву.
Наводно је Горан тих дана покушавао да прода музички стуб, а Вук га је позвао и казао му да је нашао купца. Попели су се на таван и избила је свађа око неког дуга од 500 тадашњих марака. То је био разлог да Вук узме пушку и пуца Горану у врат.
Да ли је већ тај хитац био кобан или је Горан преминуо касније после догађаја који су уследили, није могло да буде прецизно утврђено, јер су патолози имали само кости. Према причи која се чула на суђењу, Вук је тешко рањеног, али још живог Горана одвео у свој стан и позвао Владимира који је предложио да га удаве жицом. Мучни и бизарни детаљи неуспелог дављења и пуцања жице више пута, као и оног што се десило касније, урезали су се у памћење свима који су слушали ове младиће у судници. Горан је, како се испоставило, убијен тако што је му је Вук још једном пуцао у главу, овога пута кроз јастук.
Његово беживотно тело умотали су у најлон, однели на таван и разишли се, али су се поново видели после два, три дана, јер је било јасно да леш не може да остане у стрељани. Док је очајна породица трагала за њим, Горанови другови однели су његов леш у дворише у намери да га убаце у неки плакар и пребаце негде у предграђе где би га закопали. План им није успео јер плакар није могао да стане у изнајмљен комби. Зато су га пренели у подрум и затрпали га угљем.
Наредних месеци, у страху да не буде откривен, Вук је ископао Горанове кости и однео их поново на таван. Две године касније, одлучио је да се коначно ослободи трагова злочина који је починио пре четири године и отараси се костију. Бацио их је у најближи контејнер, где су истог дана нађене.
Пред судом су Вук и Владимир оптуживали један другог. Обојица су у пратњи затворских стражара доведени на место злочина када је суд обавио реконструкцију. Полиција новинарима који су пратили овај случај није дозволила да остану у згради током реконструкције, иако је суд то дозволио. Судија Павле Вукашиновић касније је причао да су младићи били мирни и хладнокрвни док су показивали и препричавали сваки своју верзију.
Према пресуди, Горан је убијен на подмукао начин. Вук који је у време изрицања пресуде имао 23 године осуђен је на 10, Владимир (26) на 11 година, а најмлађи Александар на годину дана затвора због прикривања, јер је чувао мрачну тајну својих другова.
Подели ову вест



Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.