Од Светог Саве нисмо имали вештијег преговорача

Током каријере глумац Војин Ћетковић оживео је на сцени велики број занимљивих ликова из ближе и даље историје.

Док га телевизијска публика прати у улози Стефана Првовенчаног у серији „Немањићи”, у уторак 3. априла позоришној публици представиће се у лику Жупника у представи „Краљ Бетајнове” Ивана Цанкара у режији Милана Нешковића, на Сцени „Љуба Тадић” матичног Југословенског драмског позоришта.

Цанкареве јунаке тумаче и Ненад Јездић, Михаило Јанкетић, Никола Ракочевић, Јасмина Аврамовић, Милена Живановић, Небојша Миловановић, Анђелика Симић.

Како се ваш Жупник уклапа у ову причу о Кантору, незадовољству друштва, прљавом лобирању, свету интрига с почетка прошлог века?

Реч је о савременој причи у којој ћемо сви да се препознамо. Покушали смо да у драми „Краљ Бетајнове”, која јесте у суштини политичка и обухвата шире слојеве друштва, испитамо како те спољне ствари утичу на живот једне наизглед обичне породице. Како спољашњи фактори делују на човека који је одлучио да направи нешто у животу: шта је све у стању да уради да би дошао до власти и да би заштитио своје богатство, породицу, да би омогућио унуцима да наставе тамо где је он стао.

Жупник је свештено лице које саучествује у Канторовим криминалним махинацијама. Жупник је метафора чега?

Он је метафора власти. Нисмо експлицитно хтели да одредимо било коју цркву, у овом случају реч је о човеку који има највише политичког утицаја у том малом месту. Јављају се социјални немири у самој Бетајнови: појава комунизма, комуниста, социјалиста. Радници су кренули да се буне, самим тим ту је и појава нове идеологије која отима вернике, гласачко тело, тако да су Жупникови мотиви да уз помоћ Кантора сачува своје стадо.

Мало знамо о нашој историји. Како се и зашто десило да заборавимо Немањиће? Колико је било узбудљиво уронити у свет који је постојао пре 800 година?

Мислим да нисмо заборавили Немањиће, већ да никада нисмо имали адекватне услове да снимимо причу о њима, јер толико дубоко задире у наше гене и наша најтананија осећања. Свако од нас има страхопоштовање, одговорност и када прича о Немањићима, а не само ако покуша да их екранизује. И коначно, после толико година, десило се да се серија поклопи са обележавањем 800 година од крунисања Стефана Првовенчаног. Указала се прилика да уз помоћ најновије технологије успемо да се са релативно мало новца усудимо да испричамо причу о нашем првом крунисаном краљу. То је пионирски подухват и само прва у низу прича о Немањићима.

Серија је већ у старту оспоравана, дочекана на нож. Какав је ваш коментар на бројне негативне коментаре на рачун језика, поетике ове серије?

Логично је да наиђемо на критике. Још на почетку снимања рекао сам да је то нормално, баш зато што Немањићи припадају свима нама. Нећу ни да се правдам, нити да тражим разлоге у немању довољно средстава. Све критике су добре и добродошле, нећу да улазим у то да ли је неко имао зле намере или није. Неке сам прихватио добронамерно, као и чланови ауторске екипе. Једноставно, сматрам да је важно да смо се усудили да проговоримо о Немањићима. Сматрам да начин на који смо покушали да испричамо причу није увредио никога. Када се говори о таквим личностима, осетљивим догађајима у времену које је овакво какво је, неопходно је бити пажљив. Уосталом, ако и дође до снимања нових епизода наредне године, аутори ће узети у обзир сугестије и критике о којима сте читали и које смо и ми пажљиво слушали.

Радећи лик Стефана Првовенчаног нисте се, тврдите, оптерећивали светошћу свог јунака и његовим местом у историји, већ човеком. Које су, по вашем мишљењу, људске и владарске дилеме Стефана Првовенчаног?

Као и сваки човек, имао је своје људске дилеме, а на све то надовезују се дилеме једног владара. Имао сам срећу да сам током каријере играо људе који су били моћни владари, војсковође, историјске личности, тако да сам отприлике могао да спознам какве су их дилеме мучиле. Мислим да би погрешно било да сам од почетка играо светог човека, јер то је резултат нечијег живота. А да сам осећао велику одговорност и част – јесам, али ниједног тренутка ме то није спутавало, напротив.

Стефан Првовенчани је веровао да се, када је то могуће, више може урадити дипломатијом и преговорима него ратом и људским жртвама. Како би се он данас уклопио у нашу стварност?

Стефан Првовенчани је преговарао, али се и тукао, водио доста ратова. Међутим, имао је огромну подршку човека за којег мислим да је и најзначајнији кад је реч о нашој државности, наставку лозе Немањића, опстанку на власти, преговорима и свему осталом – Светог Саве, рођеног брата, који је био његов духовни, политички и крвни савезник. То је огромна ствар. Тек ћете гледати те епизоде. Покушали смо да направимо такав однос да се схвати да ту није само један човек важан. Проучавајући и једног, и другог, и трећег брата схватио сам да, заправо, од Светог Саве нисмо имали вештијег преговорача, политичара, уз то духовнијег, значајнијег човека за нашу историју. Наравно, нисмо ми могли све то ни да дочарамо, али смо покушали да на неки пријемчив начин испричамо причу о временима која су била много турбулентнија од наших.

Серија „Немањићи” начиње и питање породице, љубави… Шта се десило са породицом данас?

Мислим да је апсолутно све урађено од свих глобалиста света да породицу униште до краја. Што нас је више удружених око било чега, то смо опаснији по било који систем, организацију. Породицу треба заштитити. Ћутати и некако је сакрити од свакодневице.

Лик Вукана Немањића тумачи ваш колега са класе и кум Небојша Глоговац, који нас је недавно напустио. Како даље без Глоговца?

Никоме нисам још ништа рекао. Не могу. Надам се да разумете.

Због представа ЈДП-а сам и постао глумац

Представом „Краљ Бетајнове”  ЈДП обележава седам деценија постојања. Са каквим се емоцијама сећате времена када сте ушли у ову позоришну кућу?

Због представа овог позоришта ја сам и постао глумац. Најјачи доживљај позоришта који сам икада имао био је када сам гледао представе Дејана Мијача још као крушевачки средњошколац. Тада је ово позориште имало 75 глумаца, па 57 када сам први пут заиграо на сцени ЈДП-а, а данас нас има свега 24. Бројке најбоље говоре докле смо стигли. Ово позориште је једно од најзначајнијих, не само у региону, него и у Европи, ми смо чланови Европске уније позоришта, а немамо апсолутно никакве услове. Једва преживљавамо, једва опстајемо. Наше позориште траје искључиво захваљујући ентузијазму глумаца и неких људи који ипак хоће да чују за наше проблеме, па нам повремено спонзоришу пројекте. Имамо чак и технике три пута мање него што нам треба.