Професори за катедром до седамдесете

Мно­ги су у Ср­би­ји с не­го­до­ва­њем при­хва­ти­ли про­ду­же­так ро­ка за од­ла­зак у ста­ро­сну пен­зи­ју са 60 на 65 го­ди­на, за раз­ли­ку од ве­ли­ког бро­ја про­фе­со­ра уни­вер­зи­те­та. Њи­ма је пре­ма ста­ром За­ко­ну о ви­со­ком обра­зо­ва­њу (2005) по­сле 65. го­ди­не рад­ни од­нос мо­гао да бу­де про­ду­жен до ис­те­ка школ­ске го­ди­не у ко­јој на­вр­ша­ва­ју 68 го­ди­на, а пре­ма но­вом за­ко­ну, из 2017, тај рок је 70 го­ди­на. Да­кле, про­фе­со­ри ће ра­ди­ти пу­них пет го­ди­на ду­же од оста­лог све­та, на­рав­но – ако су за то за­ин­те­ре­со­ва­ни и ако се с та­квом њи­хо­вом на­ме­ром са­гла­се фа­кул­тет­ске ко­ле­ге, ко­је тај­ним гла­са­њем на сед­ни­ци на­став­но-на­уч­ног ве­ћа о то­ме утвр­ђу­ју пред­лог. А ко­нач­ну од­лу­ку до­но­си се­нат уни­вер­зи­те­та.

Пре­ма но­вом за­ко­ну, а и пре­ма уни­вер­зи­тет­ским ста­ту­ти­ма, про­це­ду­ра за до­но­ше­ње по­ме­ну­те од­лу­ке ни­је ни­ма­ло јед­но­став­на. Је­дан од усло­ва ко­је кан­ди­дат тре­ба да ис­пу­ни је­сте да је „оства­ре­ним ре­зул­та­ти­ма зна­чај­но до­при­нео ра­ду, угле­ду и афир­ма­ци­ји фа­кул­те­та и уни­вер­зи­те­та”. Дру­ги је да је „у по­след­њих де­сет го­ди­на имао нај­ма­ње јед­ног са­рад­ни­ка иза­бра­ног за ужу област ко­јом се и он ба­ви”. Тре­ћи је да је „на­кон сти­ца­ња зва­ња ре­дов­ног про­фе­со­ра оства­рио ре­зул­та­те у на­уч­ном ра­ду”.

Ка­ко су се по­је­ди­ни фа­кул­те­ти Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду од­но­си­ли пре­ма овој мо­гућ­но­сти про­ду­же­ња рад­ног од­но­са сво­јим нај­ста­ри­јим ко­ле­га­ма? Бу­ду­ћи да је по ста­ром за­ко­ну то про­ду­же­ње би­ло нај­ви­ше три го­ди­не, чи­ни се да су та­кве од­лу­ке лак­ше до­но­ше­не. На не­ким од фа­кул­те­та, ка­ко нам је ре­че­но, чак су „ауто­мат­ски” про­ду­жа­ва­ли рад сва­ко­га ко је из­ра­зио же­љу да ра­ди, док је на дру­ги­ма и ра­ни­јих го­ди­на ова мо­гућ­ност та­ко и до­жи­вља­ва­на – са­мо као мо­гућ­ност, али је од гла­со­ва са­мих ко­ле­га на ка­те­дра­ма и чла­но­ва на­став­ног ве­ћа за­ви­си­ло да ли ће би­ти и ре­а­ли­зо­ва­на.

Но­ви за­кон, ка­жу про­фе­со­ри с ко­ји­ма смо раз­го­ва­ра­ли, ову мо­гућ­ност још ви­ше на­гла­ша­ва, на­ме­ћу­ћи са­свим ја­сне кри­те­ри­ју­ме ко­је про­фе­сор мо­ра да ис­пу­ни да би му рад­ни ан­га­жман био про­ду­жен до 70. го­ди­не. По­го­то­во су не­дво­сми­сле­ни усло­ви – „из­бор са­рад­ни­ка за ужу на­уч­ну област” и „оства­ре­ни ре­зул­та­ти у на­уч­ном ра­ду на­кон сти­ца­ња зва­ња ре­дов­ног про­фе­со­ра”. На овим усло­ви­ма се ин­си­сти­ра јер је уоче­на па­сив­ност мно­гих ре­дов­них про­фе­со­ра ко­ји не­ма­ју по­тре­бу за но­вим из­бо­ри­ма у зва­ња, што би убу­ду­ће мо­гао да бу­де глав­ни раз­лог за од­би­ја­ње пред­ло­га о про­ду­же­њу рад­ног ста­ту­са. По­зна­ти су, ме­ђу­тим, и мно­ги ре­дов­ни про­фе­со­ри ко­ји ве­о­ма до­при­но­се угле­ду фа­кул­те­та и они ће ве­ро­ват­но до­би­ти по­др­шку сво­јих ка­те­дри и на­став­них ве­ћа.

Да ли мла­ђим на­став­ни­ци­ма и аси­стен­ти­ма не иде у при­лог ова мо­гућ­ност про­ду­же­ња ра­да њи­хо­вих ста­ри­јих ко­ле­га? Про­фе­со­ри с ко­ји­ма смо раз­го­ва­ра­ли ка­жу да има и то­га јер ве­ро­ват­но би мла­ђи лак­ше на­пре­до­ва­ли ка­да би на­став­ни­ка би­ло ма­ње. С дру­ге стра­не, и то за­ви­си од бро­ја сту­де­на­та и укуп­ног бро­ја на­став­ни­ка на сва­ком фа­кул­те­ту. Ути­сак је, та­ко­ђе, да се на­став­ни­ци о про­ду­же­њу рад­ног ста­ту­са сво­јих ко­ле­га не из­ја­шња­ва­ју пре­ма сво­јим го­ди­на­ма, не­го пре све­га пре­ма то­ме ка­кво ми­шље­ње вла­да о сва­ком од кан­ди­да­та за рад по­сле 65. у са­мом на­став­нич­ком ко­лек­ти­ву.

Ако је про­фе­сор це­њен, а ње­гов рад пре­по­зна­тљив, сва­ка­ко ће до­би­ти по­др­шку сво­јих ко­ле­га, а ако је реч о кан­ди­да­ту с друк­чи­јим „ка­рак­те­ри­сти­ка­ма” – и од­лу­ка ће би­ти дру­га­чи­ја. Чу­ли смо та­ко да је баш ових да­на сед­ни­ца на­уч­ног ве­ћа јед­ног бе­о­град­ског фа­кул­те­та оста­ла без од­лу­ке о кан­ди­да­ту за про­ду­же­так рад­ног ста­ту­са, ина­че по­зна­том про­фе­со­ру.

На БУ 33 еме­ритуса

Осим могућности про­дужења рад­ног односа, За­кон о високом образовању даје уни­вер­зитетима и пра­во избора про­фесора еме­ритуса, који такође могу да буду (доживот­но) ангажовани за рад на мастер и док­тор­ским сту­дија­ма. Кандидат за про­фесора еме­ритуса је редов­ни про­фесор у пен­зији који се посеб­но истакао сво­јим научним радом, али је њи­хов број на сва­ком уни­вер­зитету ограничен (до три одсто од укупног бро­ја наставника). До сада су иза­бра­на 33 про­фесора еме­ритуса Универ­зитета у Бе­о­гра­ду, а неки од најпозна­тијих су: Љу­бомир Максимовић, Ма­рија Богдановић, Ср­ђан Стан­ковић, Ја­гош Пу­рић, Ву­кашин Па­вло­вић, Атанасије Јевтић, Па­вле Пе­тро­вић...