Траже грамофонске плоче Анте Павелића

„Има много разлога да им се та документација не врати јер из прве руке говоре о зверствима усташа над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог светског рата. Осим тога, НДХ као државна творевина обухватала је територије три данашње државе: Хрватске, Босне и Херцеговине и Србије. Тако да се и због тога захтев данашње Хрватске може лако оспоравати”, прича Милошевић, који ипак каже да су поједине одредбе Анекса Д, који се односе на поделу архивске грађе, срочене тако да на неки начин Хрватима иду у прилог.

Директор института за савремену историју др Момчило Павловић рекао је за Спутњик да је мотив Хрватске да тражи ову документацију, између осталог, парничење које ће трајати још дужи низ година и тестирање Србије колико испуњава те услове из Споразума о сукцесији. Павловић сматра да би било најбоље да се сва грађа, која је доступна било где, у Београду, Загребу и Љубљани, публикује на начин на који то раде озбиљне земље према логици да је најбоље чувана грађа – публикована грађа. Како додаје, све остало је муљање, стављање испод сандука, ембарга и не доприноси развоју науке.

„Што се тиче стручног дела тог захтева, то је нешто у чему смо ми историчари углавном сагласни: фондови, односно документација се – не дели. Према хрватској логици, они би требало да траже све папире из Беча, из Хабзбуршке монархије, јер су Хрвати ипак били у саставу те монархије везани за Беч и за Пешту много дуже него што су били у заједници с другим југословенским народима. Шта би било да се поцепају фондови Хабзбуршке монархије или Османског царства, које је обухватало скоро читав Балкан. То више никад нико не може да састави”, објашњава Момчило Павловић.

Кључна документа  НДХ чувају се у Београду. Највећи део је у Војном архиву, нешто документације, која још није пописана, чува се и у Министарству спољних послова, али и у Музеју жртава геноцида. Музеј југословенске кинотеке чува више од 200 пропагандних филмова НДХ, такозваних филмских журнала, а у Музеју историје Југославије се налази и колекција од 120 грамофонских плоча с говорима Анте Павелића. Нешто од те грађе има и у Музеју Војводине у Новом Саду.

Али како је та грађа доспела у Београд?

Др Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја жртава геноцида, претпоставља да су партизани и пре уласка у Загреб 8. маја 1945. године имали своје људе у граду који су их обавестили где су била склоњена државна и војна документа НДХ. Иначе, комунисти су у посед личне архиве Анте Павелића дошли касније 1946. вероватно преко секретара Алојзија Степинца.

„Занимљиво је да су лични предмети Павелићева и његова документација однети у кабинет Јосипа Броза. Вероватно су се руководили тиме да он као врховни командант најбоље зна шта да се ради с тим, али и зато што је Тито имао стручњаке који су на основу те грађе могли да прате елаборате за потребе новоустановљене државе”, прича Ђурић, који каже да је захтев Загреба да им се врати та архива чисто политичка одлука. Како каже овај историчар, постоји опасност да та оригинална грађа, а реч је о ужасном сведочанству о страдању српског народа у усташкој државној творевини, ако би се вратила Хрватској, „пропадне”.

Музеј жртава геноцида у својој архиви има и оригиналне „књиге пријелаза” Римокатоличке цркве из периода НДХ. Реч је о педантно вођеним жупним евиденцијама православних Срба који су под притиском прелазили у католичку веру. Вељко Ђурић Мишина такође сматра да је захтев Загреба да им се врати та архива чисто политичка одлука и да иза тога не стоји историјска и архивска струка. „Сада сам се вратио из службене посете „Јад Вашему”. Овај меморијални центар има највећу светску архиву која се односи на јеврејске жртве Холокауста, али су то углавном копије оригинала из разних светских архива. Зато не разумем Хрвате што инсистирају да им се врати оно што им не припада”, каже директор Музеја жртава геноцида.

Добар део тих архива државе Анте Павелића је истражен, али Вељко Ђурић Мишина истиче да постоји и део фонда у Министарству спољних послова Србије који још увек није пописан. „Претпостављам да су ту и нека документа поглавника Анте Павелића и лична архива министра спољних послова НДХ. Али, званично нико од наших историчара до сада није имао приступ тој грађи. Занимљиво је да је МСП недавно дао на увид део тих архива чувеном израелском историчару Гидеону Грајфу. Он је стручњак за Аушвиц и треба да направи неку монографију о Јасеновцу. Зашто се даје грађа страном стручњаку, а да је пре тога није видео ниједан српски историчар”, пита се Ђурић.