Да наша деца не забораве ћирилицу и своје корене

Да српски језик нису само слова, већ и манастири на Космету, Тесла, али и серија „Вратиће се роде” или Тирке, Моша и Милутинац и историјски успех наше фудбалске репрезентације у Уругвају 1930. године, малишане у далекој Јужној Африци већ 10 година учи Виолета Павловић-Мариновић. Ова Београђанка је у потрази за авантуром отишла у Африку пре тачно 25 година и остала с мисијом да „наша деца не забораве свој језик, ћирилицу и порекло”. Она је професорка разредне наставе у Српској школи „Свети Сава” која ове године прославља деценију постојања и неко ко је захваљујући великој упорности увео српски језик у образовни систем Африке, изједначивши га с енглеским и француским језиком. По угледу на српски, немачки је такође касније добио национални статус.

– Идеја о оснивању српске школе у Африци се родила 2008, а први ђаци су сели у клупе на Врбицу следеће године, уз подршку српске заједнице у Јоханесбургу, Српске православне цркве и државе Србије. На захтев родитеља сам 2015. отворила и одељење у Преторији. Око 30 ученика имамо годишње, дакле, могу да кажем да је до сада више од 300 ђака научило ћирилицу у овим клупама – прича Вања, коју смо „ухватили” у Београду током ускршњих празника.

Објашњава нам да је школска година у Јужној Африци подељена на четири тромесечја и да ради с децом која су подељена у две групе: од предшколског до четвртог разреда и од петог до средње школе. Родитељи, бабе и деде ученика су српског порекла или има и деце из мешовитих бракова па нису ретки и ђаци црне боје коже, али и они којима је један од родитеља из Русије, Индије, Португала, Хрватске...

– Комплетна настава је на српском језиком, учимо по уџбеницима државе Србије и материјала који сама пронађем на интернету, копирам... Учимо историју, географију, ликовно, музичко, учим их српским обичајима, о Косовском боју, Врбици, како се фарбају јаја, прославља слава, знају наизуст химну Србије и химну Светом Сави... То нису само лекције, већ им се тако гради и подиже самопоуздање, да се не осећају сами на другој страни планете, да знају ко су и одакле су. Родитељима упорно понављам да у кући обавезно говоре српски, јер енглески ће природно научити због окружења – прича нам ова наставница.

Он каже да млађа деца највише уживају у традиционалним песмама и играма, а старије ученике више интересују историја, спорт и филм. Вања их не учи само о светским ратовима, периоду Тита и распаду Југославије (где се обично у уџбеницима завршава градиво), већ и о периоду деведесетих и данашњој политичкој и економској ситуацији у Србији.

– Сама проналазим педагошки материјал о периоду након распада Југославије, зато им и пуштам филмове од „Сабирног центра” и „Ко то тамо пева” до „Шешира професора Вујића”. Све то морају да знају како би правилно схватили историју нашег поднебља јер, без тога, како бих им објаснила Нушића, Иву Андрића или Ћосића – каже уз осмех. И њени синови Јован (21) и Алекса (15) седели су у овим клупама.

У свом послу има несебичну подршку супруга Стевана и родитеља својих ђака. С поносом истиче да су у питању интелектуалци: доктори наука, инжењери, програмери, доста је лекара... Родитељи децу довозе у школу, јер су велике раздаљине у Јужној Африци, а живот је брз, модеран, са захтевним радним временом... Стандард је висок, изражене су класне, религијске и расне поделе, али, истиче Виолета, сви ипак живимо заједно.

– Постоји јака средња класа, којој ми припадамо, на пример. Углавном сви раде за стране фирме, велике компаније и, нажалост, највећи део времена проводимо у колима. Да бих држала часове у одељењу у Преторији возим сваке недеље по сто километара. Српска заједница у Африци је мала, Срба је око 20.000, али смо чврсто повезани. Упркос раздаљинама и брзом начину живота налазимо време за дружење по кућама, обавезно се виђамо на славама, организујемо разне манифестације заједно с другим српским организацијама и СПЦ – прича Виолета Павловић.

Она истиче да велику подршку раду школе, осим родитеља, донатора и спонзора, пружа и наша амбасада у Преторији, Управа за сарадњу с дијаспором Министарства спољних послова и Министарство просвете. Ђаци и родитељи некада прелистају и „Политику” када је Вања донесе из Србије, а наше текстове о школи чувају у посебној фасцикли.

Матура и повратак у Србију

– Упоредо с оснивањем школе у Јоханесбургу, текла је борба и за признавање српског језика као матерњег језика за децу емиграната и као изборног предмета за децу која су рођена у Јужној Африци. То значи да је данас српски језик признат у курикулуму од четвртог разреда основне школе и до четвртог разреда средње школе у Јужној Африци и по томе смо јединствени у свету. Матуру је већ положило десеторо ђака и они су уписали факултете. Ове године је међу 10 најбољих матураната у Африци била и наша ученица, која је уписала Технички факултет у Преторији – објашњава ова професорка.

Она каже да је занимљив тренд повратка у Србију и да се до сада у нашу земљу вратило 16 њених ђака, а има и оних који су уписали факултете у иностранству.