Одлазак Јелене Јовановић Жигон

Глумица Јелена Јовановић Жигон, једна од најлепших српских драмских уметница, преминула је у 85. години (рођена 3. новембра 1933, Београд) после изненадне и кратке болести, оставивши за собом више од 50 играних и 15 телевизијских филмова међу којима се издвајају „Први грађанин мале вароши”, „Моја страна света”, „Јутро”, „Дивље семе”, „Судар на паралелама”, „Капетан Леши”…

Прошлог месеца је на међународном форуму Златни витез у Русији добила награду за животно дело у области филма која носи име филмског ствараоца Сергеја Бондарчука, као највеће признање које се додељује на овом фестивалу. Од њених колега у Србији ову награду добили су само Бата Живојиновић и Лазар Ристовски, док је Јелена била прва српска глумица која је постала лауреат ове престижне награде. Поводом награде „Сергеј Бондарчук”, Саша Ердељановић је изјавио да је једна од најлепших изјава љубави у српској кинематографији управо изјава Јелене Жигон у „Првом грађанину мале вароши” Пурише Ђорђевића. У легендарној серији о Винетуу, која је остала забележна у светској кинематографији, имала је запажену улогу са познатим холивудским глумцем Стјуартом Гренџером. Код шире домаће публике популарност је стекла и у филмском серијалу „Жикина династија” у којем игра прију Јелену... Лауреат је и награде публике „Златни прстен” за најбољу глумицу 1961. године, као и плакете Југословенске кинотеке за изузетан допринос нашем филму 2006. године.

Прошле године постала је почасни грађанин Александровца, а у Републици Српској награђена је орденом Његоша Првог степена, затим у Црној Гори од митрополита црногорско-приморског Амфилохија добила је медаљу Његоша за племенитост њеног уметничког и добротворног рада.

На све те почасти Јелена Јовановић Жигон увек је одговарала скромно: „Велика је радост што то признање делим у Србији са мојим омиљеним глумцима, са Батом Живојиновићем са којим сам пуно сарађивала и са Лазаром Ристовским који је за мене симбол истинског глумца новије генерације. Захваљујем свим дивним режисерима са којима сам сарађивала и који су оставили иза себе антологијске филмове као што су „Први грађанин мале вароши” Пурише Ђорђевића, „Дивље семе” Кокана Ракоњца, „Моја страна света” Влатка Филиповића....”

Јелену Јовановић Жигон, супругу покојног глумца Стеве Жигона, сматрају музом многих великих песника јер је о њој написано десетине песама. Међу њима се издваја антологијска поема Аце Секулића посвећена овој глумици „Бар ти буди вечна”. Као велики чувар књижевне и поетске речи прошле године награђена је и златним Беочугом Београда, а 2011. добила је и националну пензију.

Драматизовала је поезију Душана Костића, Десанке Максимовић, Драгана Колунџије..., а 17. марта 2018. године била је сценариста сценско-музичке поеме о Симониди изведене у Народном позоришту којој је Јелена посветила читаву књигу песама, сабравши 101 песму о нашој краљици чије су избодене очи постале симбол српског страдања на Космету. Са ћерком Иваном Жигон и Гаврилом Кујунџићем пре 14 година основала је ансамбл „Косовски божури”.

НА ВЕСТ О СМРТИ

Небојша Кундачина:

Јелена Јовановић Жигон била је једна од ретких дива која је достојанствено била то што јесте. Изузетна жена која је била једноставна, а одавала је утисак непотенциране узвишености.

Јагош Марковић:

Дивна глумица, диван човек, прелепа жена, велика дама. Јелена Јовановић Жигон носила је у себи спој вредности које одлазе, племенитости и господства.

Михаило Миша Јанкетић:

Наша публика остала је без прелепе глумице, Ивана и Стево без вољене мајке и баке, а ја без великог пријатеља. Тужна спознаја.

Те­ле­грам са­у­че­шћа Вла­да­на Ву­ко­са­вље­ви­ћа

Ми­ни­стар кул­ту­ре и ин­фор­ми­са­ња Вла­дан Ву­ко­са­вље­вић у сво­је лич­но име и у име Ми­ни­стар­ства кул­ту­ре и ин­фор­ми­са­ња упу­тио је те­ле­грам по­ро­ди­ци пре­ми­ну­ле глу­ми­це Је­ле­не Жи­гон са из­ра­зи­ма нај­ду­бљег са­у­че­шћа.  

„Је­ле­на Јо­ва­но­вић Жи­гон има­ла је, на по­че­ци­ма сво­је ка­ри­је­ре, не­по­де­ље­ну на­кло­ност пу­бли­ке и пле­ни­ла је сво­јом ван­ред­ном мла­да­лач­ком по­ја­вом и суп­тил­ним из­ра­зом. Вољ­но је иза­бра­ла да пре­ђе у дру­ги план, да слу­жи сво­јој по­ро­ди­ци ко­ја се од­ли­ко­ва­ла и од­ли­ку­је ви­со­ким умет­нич­ким хте­њи­ма и до­стиг­ну­ћи­ма. Ипак је, до кра­ја, оста­ла у свом по­зи­ву, при­сут­на, пре­по­зна­тљи­ва и по­што­ва­на”, ка­же се из­ме­ђу оста­лог у те­ле­гра­му.