„Женска енергија” у диригентској кожи

Београд, град мог детињства и младости је дирљива успомена … каже за „Политику” Јелена Сасник диригенткиња великог искуства која је каријеру почела у Београду, а наставила у Словенији причајући са којим емоцијама је доживела нови сусрет са српском публиком и градом свог детињства. На сцени земунског Мадлениjанума, домаћа публика је у суботу имала прилику да чује завршни концерт Омладинског Супер Хора и оркестра којим  је руководила Јелена Сасник, а кога чине соло певачи из Љубљане, Крагујевца и Земуна. Пре концерта у Мадлениjануму уметници су наступили у Шкофја Локи, Љубљани и Крагујевцу.

Диригенткиња Јелена Сасник пре словеначког ангажмана радила је у  земунској музичкој школи „Коста Манојловић”.

– На моје место су нормално дошли други људи и у првим сусретима са Београдом преиспитујем се да ли сам остала сироче без свога града или сам се вратила кући. Београд се страствено воли и због тога се са њим љубим и свађам већ годинама. Сви моји снови се дешавају на Новом Београду и дан данас. Мој идеални град остаје и опстаје у фамилији и пријатељима који ме суштински познају и воле такву каква јесам. Силину својих осећања према тешкоћама миграције и новог живота у непознатој средини пренела сам у текст „Дневник једне мигранткиње” по којем је настала музичко-сценска драма „Ex(Odus) Радости” коју чека премијера у позоришту „Душко Радовић” у Београду у режији Нарцисе Даријевић Марковић, каже Јелена Сасник и  објашњава шта је пресудило да се отисне у свет у потрази за својим уметничким, музичким путем:

–На првој години студија сам приликом сарадње са маестром Младеном Јагуштем забезекнуто схватила да не знам како да објасним оркестру на који начин се свира Хајдн, а како Моцарт. Како се употребљава гудало у бароку, како украси у класицизму и још 1997. сам у јеку хајке на Србију отишла у Берлин као асистент диригента Светског оркестра Музичке омладине. Могла бих рећи да сам се већ осећала у Србији као звездица. Тада је Београдска филхармонија била изузетно великодушна према младим српским диригентима: тада сам готово редовно дириговала националним оркестром о чему сада млади диригенти не могу ни да сањају. Што се одласка тиче, имала сам изражену потребу да се докажем у срединама у којима сам тотални анонимус без икаквих веза. Наивно сам веровала да је за тај мукотрпан пут довољно спаковати само сопствени таленат и знање. Али пут је много тежи него што изгледа, има пуно суза, самоће и само преиспитивања. Словенија је као база изабрана искључиво као најближе иностранство Београду.

Постоји феминистички портал „Радне жене” који делује из Љубљане, додаје Јелена Сасник, а везан је за целу бившу Југославију за који је била ангажована да напише чланак који је једним делом насловила „Развојни пут жене диригента...” а други део наслова је „вулгаран и није за Политику”. Чланак је оборио рекорде читања а она је искрено написала како се диригенту који нема политичко финансијску потпору смањују шансе да опстане у музичком свету у колико је не дај боже женског пола.

–У данашње време новца за културу готово и да нема и за диригенте је „гужва пред голом” огромна, а борба непоштена. Реченицу „штета што је жена” сам у својој каријери чула довољно пута да сам изнова почела да поштујем лик и дело Кларе Цеткин. Морам да нагласим да ту врсту дискриминације најмање осећам у Србији и у скандинавским земљама. Зато не одустајем и полако уверавам традиционални музички миље да оно што је најлепше је управо „женска енергија” у диригентској интерпретацији која пружа сасвим другачији доживљај уметничке музике – закључује Јелена Сасник.