Среда, 29.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПРОФЕСИЈА ГЛУМАЦ

Од бунтовника до мајора

У „Војној академији” никада нисмо нити ћемо подилазити публици, каже глумац Небојша Миловановић, који паралелно снима четврту сезону серије о кадетима и ситком „Јутро ће променити све”
Небојша Миловановић (Фото Жељко Јовановић)

Глумац Небојша Миловановић (43) ових дана снима две серије: завршио је први део снимања четврте сезоне „Војне академије”, а очекује га нови ситком „Јутро ће променити све”. Серијал о групи кадета који се школују на Војној академији је прича о сазревању младих, серија која, пре свега, младе гледаоце учи о пријатељству, поштовању и истрајности.

– То су вредности које су битне у животу. Довољно је да само то усвоје гледаоци па можемо да кажемо да је серија успела. „Војна академија” меша неколико жанрова. То јесте серија о војсци, али и тинејџерски ситком и породична серија. Трудимо се да будемо тачни, јер и војска диктира прецизност, да се не деси неки пропуст у кадру. Тако смо поступали још од почетка серије чије епизоде данас гледа више од два милиона гледалаца, а пред екраном су целе породице. Пред снимање кадра у строју, чак и ми старији глумци, који играмо официре, саветујемо младе глумце, да закопчају дугме, да окрену пушку напред – прича Миловановић.

Он не брине о гледаности серије, али је задовољан реакцијама публике:

– Никада нисмо нити ћемо подилазити публици, а видим по реакцијама људи које срећем да имамо велику подршку. Чак и када се „Војна академија” не репризира на РТС-у или не снимамо нове епизоде, серија живи у људима. То је најзначајније. Појављују се неки други садржаји, ми глумци играмо нешто сасвим друго, али публика се враћа „Војној академији”, нашим јунацима који су заживели у народу.

Као предност истиче сценаристичку структуру серије, која се поклапа са правилима војске, да стално стасавају нове генерације. Види се како глумци стасавају као глумци, али и као војници. Таква врста континуитета ради за екипу серије, сматра Миловановић. Прича нам да редитељ Дејан Зечевић приступа снимању врло озбиљно и да у свакој сезони има минимум један продукцијски искорак, јер прати трендове, што треба очекивати и у четвртој сезони.

Кроз досадашње три сезоне серије, његов лик Драган Кашанин је напредовао: од капетана постао је мајор.

– Имали смо и трилерски заплет око мајора Кашанина. Ангажовани су други војни капацитети, укључене су специјалне јединице и обрађена је тема борбе против тероризма. Редитељу Зечевићу су тада засијале очи јер су те сцене део његовог редитељског интересовања и врста његовог ауторског сензибилитета.

Лепота глумачког посла

Директан партнер Небојши Миловановићу у серији је Љубомир Бандовић, колега са којим је заједно студирао на ФДУ, у класи професора Владе Јевтовића.

– Када играте са колегом са класе, то је као када пливате или возите бицикл иако то нисте радили десет година. Сцене у канцеларији или прича о кумству у „Војној академији” су надоградња онога што пише у сценарију. Нас двојица се држимо сценарија, али гледамо како можемо да побољшамо кадар. Прво, Љуба и ја разговарамо, па предложимо то нешто редитељу и онда или то снимамо или одбацимо. Када неког дуго и добро познајете, рад са њим је лак. То је лепота нашег посла. Ми један другоме можемо да кажемо све што мислимо, без икаквог увијања, без бојазни да ће онај други да се увреди. То је врло искрен однос, без сујете. Један другог стално гледамо док снимамо.

Капетани Кашанин и Жарач, које играју Миловановић и Бандовић у „Војној академији”, надопуњују се.

– Један је крупнији и гласнији, други нижи и тиши. Бандовићев Жарач је темпераментан, брзо плане, а мој Кашанин увек смирује ситуацију. Мој предлог је био да и мој јунак, као и Бандовићев, носи бркове – прича нам глумац који је играо и у серијама „Лифт”, „Позориште у кући”, „Фолк”, „Андрија и Анђелка”…

Још једног војног капетана, Перкића, играо је у серији „Чизмаши”, реализованој према роману Драгослава Михаиловића за који је 1983. добио „Нинову” награду.

– „Чизмаше” је публика прихватила и заволела, а слично ће бити и са „Коренима”, по делу Добрице Ћосића, које је режирао Иван Живковић, серијом која се сада монтира. Обе те приче нас се тичу, та литература је уткана у нама, има полазиште у нашој традицији и у српској породици. То су бисери наше књижевне баштине. Ми немамо много таквих дела. Уколико такву књижевну грађу преносите на екран, то мора да се ради озбиљно, са великом одговорношћу – оцењује Миловановић.

Кад је тата на екрану – на послу је
Док очекује четврто дете са супругом Тијаном, архитектом, питамо га како његова деца реагују када га виде на телевизији.– Кад ме виде на екрану, питају ме зашто тако изгледам. Десило се и да ме виде на екрану, а ја сам у соби, па им није најјасније јер знају да када сам на екрану – онда сам на послу. Ћерка ме је недавно гледала на Светосавској академији на којој сам говорио стихове. Било јој је чудно што то није био неки лик који сам играо, већ сам био у оделу и нешто сам казивао. Како расту, мењаће се тај однос.

Он у „Коренима” игра среског капетана, јунака значајног за припрему Тимочке буне. Углавном је имао сцене са Игором Ђорђевићем (игра Ђорђа Катића) и Жарком Лаушевићем, који је одиграо Аћима Катића, човека традиционалног кова и радикала који због сукоба са сином подиже мештане на дизање буне.

У серији „Јутро ће променити све”, која се снима, играће професора психологије. Он је слика млађих, успешних људи данас, који пред собом, у каријери, имају нешто што се коси са исправним вредностима.

– Та серија ће бити о људима на прагу формирања породице. Они су образовани, завршили су факултете, а један од њих се из иностранства вратио у Србију. До сада се у нашим филмовима и серијама углавном говорило о младим који одлазе из земље. Постоје многи који су врло успешни у иностранству, али су се вратили. У „Јутру” се приказује прича управо о таквом једном човеку, који је имао велике могућности у иностранству, али се вратио у Србију.

Пера писар је бисер за глумца

Ту серију реализује са ауторском екипом са којом је радио на серији „Сумњива лица”, у којој је имао срећу да оживи Перу писара.

– Пера писар је бисер за глумца. Играо сам се колико сам умео. У том модерном ситкому, приступио сам ономе што је Нушић написао у оно време, што је уочио о нашем менталитету, а што је преживело. Реч је о присуству уз власт, уз ситну корист, која је сама себи сврха. Таквих људи има много и данас. То су стубићи који одражавају власт, који уђу у све то јер је то део њиховог бића. Пера писар жели да буде уз власт, да он буде први који јавља лепу вест и да он нешто одлучује у оквиру свог малог света. Да ли је то морално, не занима га.

На питање какве би улоге желео да игра, Небојша парафразира речи позоришног редитеља Дејана Мијача о граници од 40 година код глумаца, после које су формирани и спремни за велике улоге.

– Иако имам доста значајних улога, сматрам да још нисам одиграо велику улогу. Чувао сам се тога да ме укалупе као глумца јер имам велики дијапазон који могу да играм.

А каријеру је започео како млади глумац може само да сања. Пре две деценије дебитовао је на великом платну комичном улогом у „Лајању на звезде” (и данас се често цитирају његове реплике из филма Здравка Шотре) и драмском ролом бунтовника у „Бурету барута”.

– То су значајни филмови који се и данас гледају. Улоге у тим филмовима су остале упамћене, оне су моја су лична карта, свака у свом жанру, и обележиле су ме. Многи људи ме и сада препознају по тим улогама. „Буре барута” је у биоскопима видело између 300.000 и 400.000 гледалаца, филм је добио награду у Венецији, имао је врло успешан фестивалски живот. „Лајање на звезде” је видело више од пола милиона гледалаца у биоскопима, а на ТВ су, кроз честе репризе до данас, невероватне бројке гледаности. Ти филмови су радили за нас младе глумце који смо се тада појавили. На дубљем емотивном плану и у свести гледалаца, улога из „Лајања на звезде” буди лепа осећања. Улога Јована Слобеновића је имала свежину коју сам ја само тада, са 24 године, могао да одиграм. Шотра ме је одабрао јер ме је видео како играм у позоришту и добио сам прилику да равноправно играм уз Александра Берчека, Велимира Бату Живојиновића и Николу Симића – прича глумац који је играо и у филмовима „Бело одело”, „Кордон”, „Оптимисти”, „Ђавоља варош”, „Медени месец”, „Плави воз”.

Захвалан је што људи у нашој земљи воле глумце:

– Ми имамо култ глумца. Људи чезну за тим да имају неке своје идоле, оне за које се вежу због њихове посебности. Чезну за оним непролазним што препознају у глумцима. Тако глумци постају, у неку руку, бесмртни. Живе у сећању људи. Зато људи реагују тако када нас неко напусти, као Небојша Глоговац, јер су се за њега везали па реагују као да им је неко близак преминуо.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.