Индијско престројавање

Окружена све већим бројем чланица блока на који се географски наслања али је разна политичка питања држе на дистанци од њега, једна земља у развоју одржава неутралност помоћу просторно удаљене велике силе. Потреба за бржим привредним напретком, у првом реду, побудила је ову земљу да размишља о зближавању са суседним блоком, односно с њеним богатим челником, с којим је и рат водила. Први корак ка повезивању с бившим отвореним непријатељем можда је начињен на управо завршеном самиту који је за будућност Азије и целог света важнији од сусрета због којег је пао у сенку, оног између председника Северне и Јужне Кореје.

Јер, овде није реч о Србији и њеној позицији „острва” усред чланица имућне ЕУ и војно доминантног НАТО-а предвођеног Америком, у односу на које балансира добрим односима с Русијом. Посреди је Индија, коју „опкољава” све више савезника њеног суседа и противника, Кине, с којом се није у стању такмичити ни војно ни економски, па отуд ни у „куповини” пријатеља у окружењу. Америка, далеки пријатељ који је Индији дуго чувао леђа док се она формално и даље декларисала као несврстана, мада понајвише спрам Пекинга, постала је под Доналдом Трампом толико непоуздана, непромишљена и стратешки противречна да је Њу Делхију немогуће рачунати на њену способност да буде брана јачању Кине.

Стога је индијски премијер Нарендра Моди одлучио да се састане с кинеским председником Си Ђинпингом и опипа терен за детант земаља које не представљају само трећину становништва Земље него и петину глобалне привреде и, по свим параметрима, будућност економски најперспективнијег региона ове планете. Ако би отоплио односе Индије и Кине, овај самит истински може преобликовати свет.

Ограда на дворишту: Можда последњу шансу да страх појединих азијских земаља од Кине умири на економском плану САД су пропустиле када су без њих прошлог месеца пацифичке државе потписале споразум о зони слободне трговине, иницијативу Барака Обаме којој његов наследник није хтео да се прикључи. Иза свих лепих речи о заштити поштене конкуренције и еколошких стандарда, тај је споразум био осмишљен и као начин да се правила трговине и инвестиција у кинеском „дворишту” напишу без ње, лишавајући Пекинг могућности да диктира игру голом снагом своје привреде.

Трамп је пропустио прилику да постави контратег велелепном кинеском пројекту „Појас и пут” који би требало да инфраструктурно повеже Азију унутар ње саме, па затим и да је чвршће и ефикасније споји с Африком и Европом. Финансијске благодети по Кину од тог плана готово да су за Индију и страшније од тога што се за коришћење једне територије на коју она полаже право Пекинг договарао с Пакистаном, који тај комад земље такође сматра својим.

Већ сада, пре него што их „Појас и пут” тешње увеже под кинеско окриље, све азијске државе више тргују с Кином него са САД, понеке чак и у размери која је двоструко већа. Једино у чему Америка и даље доминира јесте продаја оружја, али ни војна заштита коју је досад нудила више није безрезервна.

Плати па да пуцам: И у то је Трамп успео да унесе несигурност када је у кампањи за изборе, потом у разним навратима, приговарао Јапану и Јужној Кореји да би требало да плате пуну надокнаду за заштиту коју уживају од америчке армије. Говорећи слично и о Европи, Трамп је показао да му ни одржавање тампон-зона ка кључним америчким ривалима, Русији и Кини, није приоритет колико је то новац.

Кина, пак, већ деценијама, према подацима које је прошлог месеца објавио „Њујорк тајмс”, извози 60 одсто оружја које произведе у Пакистан, Бангладеш и Мјанмар, суседе Индије с којима она има напете историје или велике проблеме и дан-данас. У време смене Индији наклоњених власти на Малдивима, још једне суседне државе која је стратешки важна за Њу Делхи, кинески војни бродови су прошли тим водама у којима претходно нису били годинама. Лане су кинески војници за потребе радова на „Појасу и путу” ушли у Доклам, део граничног појаса око којег се деценијама, још од рата 1962, споре Индија и Кина. Индијски војници су се распоредили сучелице, одмеравање је трајало 72 дана, али ништа нису могли да учине, као ни земље које негодују због кинеске флоте у спорним областима Јужног и Источног кинеског мора.

И војном силом, као и економском снагом, Индија је у поређењу с Кином заостала од времена када је, с крајем Хладног рата, почело велико светско престројавање. Осим у САД, ни у ривалитет Москве с Пекингом више не може полагати наде јер је и Русија осетила да јој је корисније да пригуши шкргутање зубима којим је испрва одговорила на успон Кине.

Турски бумеранг: Након Турске, овако можда из руку Запада клизи још једна азијска држава за коју се веровало да може постати узор демократије у свом нестабилном региону. Мада, питање је колико данашња Америка и Европа заиста имају мотива да притискају Индију због сумњи да у њој расту национализам и исламофобија. Кина свакако нема обичај да захтева промене политичке и јавне културе земаља с којима послује. У бившем Трећем свету, који економски, мада се с кључним играчима још не може мерити, све више стаје на своје ноге па је и отпорнији на притиске, и то јој може бити адут.