Недеља, 04.12.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ГОРДАНА ЂЕРИЋ, антрополог

Новом систему интелектуалац не треба

Безинтересна ангажованост сразмерно је ретка појава. Друштвени ангажман најчешће је користољубив, трговачки
(Фото лична архива)

Има ли ин­те­лек­ту­а­лац пра­во да се­ди у сво­јој „ку­ли од сло­но­ва­че” или му је оба­ве­за да се ан­га­жу­је и да де­ла? Ти­ме се, из­ме­ђу оста­лог, у сво­јој но­вој књи­зи „Су­ви­шне ре­чи: о ин­те­лек­ту­ал­ци­ма и зна­њу”, у из­да­њу Књи­жар­ни­це „Злат­но ру­но”, ба­ви Гор­да­на Ђе­рић, ви­ша на­уч­на са­рад­ни­ца у Ин­сти­ту­ту за европ­ске сту­ди­је у Бе­о­гра­ду. 

На­кон сту­ди­ја фи­ло­ло­ги­је, Гор­да­на Ђе­рић ма­ги­стри­ра­ла је и док­то­ри­ра­ла на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту, на гру­пи за ет­но­ло­ги­ју и ан­тро­по­ло­ги­ју. Аутор­ка је књи­га „Сми­сао жр­тве у тра­ди­ци­о­нал­ној кул­ту­ри Ср­ба”, „Пр(а)во ли­це мно­жи­не”, „Ин­ти­ма јав­но­сти”, „Пам­ће­ње и но­стал­ги­ја”, „Про­шлост у са­да­шњо­сти”.  

На­во­ди­те у књи­зи да при­зи­ва­ње интелек­туалaца у овом ве­ку на­ли­ку­је оче­ки­ва­њу од ча­сов­ни­ка да кре­не уна­зад да ме­ри вре­ме. За­што је са­вре­ме­ни ин­те­лек­ту­а­лац у кри­зи? 

Ду­го је реч ин­те­лек­ту­а­лац кли­ше за сум­њив са­др­жај или за не­по­сто­ја­ње би­ло ка­квог са­др­жа­ја. По­ен­та је у то­ме да је ин­те­лек­ту­а­лац из­ра­зи­то рет­ка по­ја­ва, а да се овом реч­ју, по инер­ци­ји и не­се­лек­тив­но, име­ну­ју пи­сци, про­фе­со­ри, струч­ња­ци у од­ре­ђе­ним ди­сци­пли­на­ма и ан­га­жо­ва­на, фор­мал­но обра­зо­ва­на по­слу­га раз­ли­чи­тих си­сте­ма ко­ја са ин­те­лек­ту­ал­цем, у до­слов­ном сми­слу ре­чи, не­ма ни­шта за­јед­нич­ко. Реч је о не­спо­ра­зу­му на ни­воу име­но­ва­ња, зло­у­по­тре­би и по­ни­же­њу пој­ма ин­те­лек­ту­а­лац, па су и на­ше пред­ста­ве о ин­те­лек­ту­ал­цу ну­жно из­не­ве­ре­не. За­то се чи­ни да по­сто­ји „кри­за”, у ко­ју не ве­ру­јем, као што не ве­ру­јем ни у „злат­но до­ба” ин­те­лек­ту­ал­ца. 

Зо­ла је у 19. ве­ку пр­ви про­го­во­рио о јав­ном ан­га­жма­ну ин­те­лек­ту­ал­ца, а Жи­ли­јен Бен­да 1927. у есе­ју „Из­да­ја ин­те­лек­ту­а­ла­ца” опи­сао са­вре­ме­ни­ке ко­ји се од­ри­чу иде­је ху­ма­ни­зма за­рад ко­ри­сти. Ка­ко се ме­ња­ла иде­ја о уло­зи ин­те­лек­ту­ал­ца?

Сво­јим пи­смом Зо­ла бра­ни људ­скост, прав­ду и исти­ну, из­ра­жа­ва­ју­ћи по­рив ста­ри­ји и ду­бљи од би­ло ко­је иде­о­ло­ги­је. У ње­го­вом ан­га­жма­ну не­ма лич­не ко­ри­сти. Оту­да ро­ман­ти­зо­ва­на пред­ста­ва о ин­те­лек­ту­ал­цу као „са­ве­сти чо­ве­чан­ства” и ра­ши­ре­на за­блу­да да је ан­га­жо­ва­ност услов ин­те­лек­ту­ал­ца. Нео­др­жи­ва је та пред­ста­ва, бу­ду­ћи да је без­ин­те­ре­сна ан­га­жо­ва­ност сра­змер­но рет­ка по­ја­ва, као и ин­те­лек­ту­а­лац у до­слов­ном сми­слу ре­чи. Дру­штве­ни ан­га­жман нај­че­шће је ко­ри­сто­љу­бив, тр­го­вач­ки: пре­ма Бен­ди, иде­о­ло­шки ан­га­жма­ни, би­ли на стра­ни по­зи­ци­је или опо­зи­ци­је, као и они сла­во­љу­би­ви, су­прот­ни су во­ка­ци­ји ин­те­лек­ту­ал­ца, про­тив­ре­че јој, јер је узи­ма­ње уче­шћа у игри мо­ћи ко­ја тра­је кон­фор­ми­стич­ко а не ин­те­лек­ту­ал­но ста­но­ви­ште. Чу­ва­ју­ћи иде­ју о унивeрзалном ин­те­лек­ту­ал­цу, чи­је ре­чи не гу­бе на те­жи­ни с про­то­ком вре­ме­на, ин­те­лек­ту­ал­цу не­за­ин­те­ре­со­ва­ном за пар­ти­ку­лар­ни ин­те­рес, за са­вре­ме­ност или јав­но мње­ње, Бен­да ста­је у од­бра­ну ду­хов­них вред­но­сти ко­је сма­тра не­про­мен­љи­вим, а то зна­чи да бра­ни и са­му мо­гућ­ност да се по­ја­ви не­ки но­ви Зо­ла. 

Фу­ко пи­ше: „Упо­знао сам љу­де ко­ји пи­шу ро­ма­не или оне ко­ји ле­че бо­ле­сне. Упо­знао сам оне ко­ји под­у­ча­ва­ју, љу­де ко­ји сли­ка­ју... Али, ин­те­лек­ту­ал­ца ни­кад.” Ода­кле овај пе­си­ми­зам?

Фу­ко ре­а­гу­је на нео­д­го­вор­ну и не­при­ме­ре­ну упо­тре­бу ре­чи ин­те­лек­ту­а­лац, на­сто­је­ћи ре­ал­но да са­гле­да од­но­се мо­ћи и ме­ха­ни­зме вла­да­ња, што је не­мо­гу­ће без пре­ци­зног из­ра­жа­ва­ња. У осно­ви ње­го­ве из­ја­ве о не­по­сто­ја­њу ин­те­лек­ту­ал­ца је­сте зах­тев за зна­чењ­ском пре­ци­зно­шћу. Об­ја­шња­ва­ју­ћи ра­ди­кал­ну про­ме­ну вред­но­сти у ери на­кон ак­ти­ви­ра­ња атом­ске бом­бе, уви­ђа да је ин­те­лек­ту­а­лац не­по­жељ­на по­ја­ва, иако је та реч и да­ље уоби­ча­је­на за за­ни­ма­ња ко­ја на­во­ди. У тех­нич­кој ери, са но­вим ти­пом „ра­ци­о­нал­но­сти”, сна­ге ду­ха под­ре­ђе­не су сна­зи оруж­ја, па смер чо­ве­чан­ства од та­да од­ре­ђу­ју ано­ним­ни атом­ски фи­зи­ча­ри, би­о­ло­зи, про­гра­ме­ри, а не Пе­сник Веч­но­сти и Пи­сац Исти­не, што је дру­го име за ин­те­лек­ту­ал­ца. Но­вом си­сте­му ин­те­лек­ту­а­лац не тре­ба, по свом ду­хов­ном уте­ме­ље­њу не­у­кло­пив је у апа­рат тех­нич­ког на­пре­до­ва­ња, и мо­же са­мо да сме­та, као што је „сме­тао“ Ха­ролд Пин­тер, на при­мер, али су му по­треб­не ар­ми­је глу­ма­ца ин­те­лек­ту­а­ли­зма. 

Со­ци­о­лог Жак Елил уво­ди по­јам „ка­о­ин­те­лек­ту­а­лац”...

Да, и „за­ба­вљач”, и ок­си­мо­рон „естрад­ни ин­те­лек­ту­а­лац”, на­ро­чи­то за умет­ни­ке. Из чи­ње­ни­це да се про­те­сти „сло­бод­них” умет­ни­ка ни­ка­да не окре­ћу про­тив тех­ни­ке, Елил из­во­ди за­кљу­чак да је мо­дер­на умет­ност но­си­лац и при­ви­ле­го­ва­ни ин­стру­мент то­та­ли­тар­не иде­о­ло­ги­је тех­нич­ког си­сте­ма вла­да­ња, али и пред­вод­ни­ца соп­стве­ног не­ста­ја­ња.  

Уел­бе­ко­во „По­ко­ра­ва­ње” не чи­та­те као ро­ман о фу­ту­ри­стич­кој до­ми­на­ци­ји исла­ма, већ као књи­гу о по­ко­ра­ва­њу уни­вер­зи­тет­ских про­фе­со­ра ко­ји за­рад на­пре­до­ва­ња у зва­ње при­ста­ју на све, чак и на про­ме­ну ве­ре?

Ни­сам уса­мље­на у та­квом чи­та­њу. Ми­шел Он­фре га је про­чи­тао на исти на­чин, што је и „По­ли­ти­ка” пре­не­ла. Али сте у пра­ву да је овај ро­ман до­ми­нант­но ту­ма­чен у исла­мо­фо­бич­ном кљу­чу. Сва та ме­диј­ска бу­ка и кри­ти­чар­ско бле­фи­ра­ње ор­га­ни­зо­ва­ни су у ци­љу скре­та­ња па­жње са темe сла­бо­сти уни­вер­зи­те­та, ње­го­ве ко­мер­ци­ја­ли­за­ци­је, иде­о­ло­ги­за­ци­је. У осно­ви „По­ко­ра­ва­ња” је кри­ти­ка ре­ла­ти­ви­зма зна­ња, у ко­јој је ко­рум­пи­ра­ност уни­вер­зи­тет­ских про­фе­со­ра оче­ки­ва­на по­сле­ди­ца и врх ле­де­ног бре­га: епи­зо­да о пре­о­бра­ће­њу глав­ног ју­на­ка и про­из­во­ђе­њу Рем­боа у му­сли­ман­ског пе­сни­ка упра­во је у функ­ци­ји по­ка­зи­ва­ња раз­ме­ра по­ли­ти­ке и пе­да­го­ги­је ре­ла­ти­ви­зма, до­ми­на­ци­је про­из­вољ­но­сти и ба­га­те­ли­са­ња с му­ком и сто­ле­ћи­ма сти­ца­них зна­ња. 

Ко­ли­ко је ака­дем­ска прак­са утка­на у те­ме­ље по­ли­тич­ке мо­ћи?

Пи­та­ње је има ли ре­ле­вант­ног зна­ња ко­је ни­је по­ли­тич­ки упо­до­бље­но. На­рав­но, то „зна­ње” одав­но не до­ла­зи са­мо са уни­вер­зи­те­та, не­го и од фор­мал­них и не­фор­мал­них удру­же­ња, ин­те­ре­сних гру­па, мре­жа. Од­но­си зна­ња и по­ли­ти­ке су сло­же­ни од­но­си уза­јам­не усло­вље­но­сти, нај­бли­жи Фу­ко­о­вом по­ку­ша­ју од­ре­ђе­ња дис­по­зи­ти­ва мо­ћи.

Ка­ко то из­гле­да на нашeм те­ре­ну? 

Оно о че­му у „По­ко­ра­ва­њу” Уел­бек пи­ше као о фик­ци­ји, и тек јед­ној од мо­гу­ћих пер­спек­ти­ва за Фран­цу­ску, до­га­ђа­ло се на овом те­ре­ну мно­го пу­та. Сви­ђа ми се реч те­рен. Са­свим је од­го­ва­ра­ју­ћа за екс­пе­ри­мен­тал­ни про­стор ко­ји је по­то­пљен та­ла­сом иден­ти­тет­ских по­ли­ти­ка (на­ци­о­нал­них, ма­њин­ских, род­них, тран­срод­них...), ис­ку­сио и ис­ку­ша­ва све по­сле­ди­це пе­да­го­ги­је ре­ла­ти­ви­зма – од ства­ра­ња но­вих на­ци­ја, не­функ­ци­о­нал­них, не­при­зна­тих и др­жа­ва без име­на и гра­ни­ца, пре­ко но­вих је­зи­ка и књи­жев­но­сти, до та­да не­по­зна­тих у исто­ри­ја­ма је­зи­ка и књи­жев­но­сти, све до ори­ги­нал­ног изу­ма је­зи­ка без име­на, ко­ји се мо­же про­из­вољ­но нор­ми­ра­ти. 

Коментари6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Tomislav K
Prvi intelektualci su bili sofisti, one koje je Sokrat ganjao. Toliko o toj ekipi.....
STANIMIR
Mnogo se manipulise pojmom intelektualca a time i zloupotreblljava. Intelektualci su jako cesto sluge vlastima.Poput same vlasti i oni se najvise bave sami sobom.Sta vredi sto je neko intelektualac ako je destuktivan, ako je nemoralan, ako nema odgovornost za svoj narod i drzavu?Ako tome dodamo da je kod nas tako dugo vladala, jos vlada i vladace, negativna kadrovska selekcija gde dominiraju rodbinkse i rodovske veze, gde prednost imaju ulizanti, podanici i ketmani...sta ocekivati od intelektualaca?Oni su deo sistema, privilegovani za sva vremena, oni se rukovode svojim sitnosopstvenickim interesima i karijerama u odsustvu interesa citavog naroda.Kod nas se danas fabrikuju, prodaju diplome fakulteta i doktorati, pa je jako jasno kakva je nasa buducnost i buduca uloga intelektualca.Pravog intelektualca krasi znanje, moralnost, rodoljublje, kriticnost i samokriticnost, skromnost, nesebicnost, ali i hrabrost.Na srecu samo mala manjina zasluzuje epitet intelektualca.
Нина Терзић
Поздрављам добру намеру ауторке да расветли један тренд у српском друштву, али је текст у својој суштини интелектуално импотентан. Након иницијалног наговештаја да ће своју аналитичку оштрицу ауторка усмерити ка конкретним појавама или односима, нити је био оштрице, нити мете у ширем смислу. Напослетку, хвала на осредњем прегледу литературе. Управо нас овакав опрез у изношењу мишљења удаљава од идеала друштвено ангажованог интелектуалца (под претпоставком да је ауторка имала јасну идеју шта жели да каже).
Sasa Trajkovic
Mislim dakle postojim... živimo u vremenu informatičke revolucije i digitalnih medija, vremenu istant kulture, modnih trendova koji traju jedan mesec a ne jednu sezonu sveopšte reciklaže POST izama. Vreme globalizacije je dovelo do gubitka integriteta i individualnosti čitavih naroda pa i kultura, masovna kultura kroz masovne medije stvara unificirano društvo a sam pojam medija se više vezuje za MANIPULACIJU i marketing. Obrazovanje više nije privilegija već u formi stečenog prava jeftina i dostupna svakome ali kao i u umetnosti i kulturi kvantitet NE daje kvalitet već osrednjost. Sama umetnost je u tom neo liberalnom konceptu društva komercijalizovana i prepuštena ogromne produkcije tržištu kiča i šunda. Živimo u svetu bez BOGOVA autoriteta sveopšte degradacije morala, etike i kulture falsifikata i revizija istorije i stvaranja nove paradigme koja nema ni lice ni naličje ni ime ni prezime.Intelektualci su reper jednog društva i jednog sistema oni su VAN istintucija ili sami instucija.
Јадран Готовац
Задовољство је читати мисли некористољубиве интелектуалке која дели лекције интелектуалцима. Једино што тај манир превише подсећа на приче из прошлог система о "поштеној интелигенцији" која треба да крене ка некористољубивој будућности у којој неће бити трговине. Не видим неку разлику ове приче од пролетерског негирања интелектуалаца. А иза тога се крије само игра моћи оних који не би имали шта да кажу ако не би нападали и омаловажавали друге. Тужни егоцентризам, не знам која по реду реприза.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.