Оданост до гроба.

С почетка 20. века све три наше армије имале су коњичке јединице. Једна од најелитнијих била је и Коњичка дивизија коју је сачињавало 140 официра, 94 подофицира, 1.340 војника и 1.366 коња, под командом ђенерала кнеза Арсена (1859–1938), млађег брата краља Петра Првог Ослободиоца и била у саставу Прве армије.

За време повлачења 1915, Коњичка дивизија штитила је трећу Армију све до 9. новембра, када су нас Бугари напали у правцу Лесковац–Лебане, Врховна команда ју је пребацила у другу Армију ради одржавања сталне везе између Тимочке војске и Шумадијске дивизије другог позива, ради задржавања сталних бугарских напада ка Лесковцу. Потом је штитила одступницу истој армији до Приштине и даље до Скадра. Првобитним планом по коме је требало да се од Скадра спустимо до делте реке Бојане, где би нас савезници прихватили, пропао је пошто су Аустро-Угари минирали ушће и морски прилаз. Морало се спустити до Медове, Драча и Валоне.

Док смо још били у Скадру и ту скапавали од глади, а поврх тога били честа мета аустроугарских хидроплана, ноћу 22/23. 12. 1915, из Бриндизија, контраторпиљером „Мангини”, у Скадар стиже француска мисија предвођена ђенералом Лисјеном де Мондезиром (1857–1943), чији је задатак био да установи у каквом је телесном и духовном стању српска војска и да припреми евакуацију. Адмиралу Трубриџу – или, како су га Срби тада називали – „Гувернеру Скадра”, француска мисија се није допала, јер су енглески инжењерци увелико сређивали какав-такав друм куда је наша војска морала да крене даље, тако да су они знали у каквом смо били стању.

Французи нису џабе поставили на челу те мисије ђенерала Де Мондезира, јер је он већ био у Србији 1913. одакле је уз новинара Анри Барбија, најпохвалније о нама извештавао.

Ђенерал Де Мондезир у завршном извештају мисије закључује да се морају спасти поред војног људства и коњи. Енглези и Руси су се с њим сложили, али не и Италијани. Они су сматрали да би ваљало спасавати само српску војску, јер шта ће им изморене раге и кљусад! Поред овог њиховог мишљења, скоро све време нашег боравка у Албанији, Италијани, улогорени у Драчу и Валони, стално су се према нама понашали не као да смо савезници већ непријатељи, јер је од неког њиховог потекла гласина да је краљ Петар Први одлучио да му ново стоно место буде у Албанији, поткрепљујући све то и доласком српске војске и владе!

Захваљујући упорним залагањима Лисјена де Мондезира наша војска је најзад почела да прима све редовнију исхрану у сарадњи са британском мисијом пуковника Фиц Вилијемса, док су Италијани престали са бездушним командама. Но, исхрана коња и војних волова још није била сасвим решена.

Српске армије биле су привремено смештене у Драчу, док је Коњичка дивизија била по италијанској одлуци улогорена између Драча и Валоне на обе обале мочварне реке Војуше где није било никакве прехране. У једном од та два сабирна логора предвиђеном за животиње били су смештени преживели коњи из свих наших армија тако да је укупан број био доста велики (16.500). У просеку је дневно умирало од 30 до 50 коња. Оближње албанске аге и бегови имали су доста сточне хране за коју су тражили дукате што наша војска тада није имала чак ни у сну.

Заиста су се бројали дани када ће праве сенке и вејке што остадоше од доскорашње славне српске војске, пасти у заробљеништво. Одступницу је држала последњом снагом прва Армија. Савезнички бродови су скоро даноноћно пребацивали наше трупе из валонског затона. Италијани на крају под притиском осталих прихватише Де Мондезирову одлуку, али само донекле: основаше комисију марвених лекара да би се видело који су коњи и волови здравији и који могу крочити на слободно тло. По њима је само једна трећина свих била за пренос лађама (око 5.000 коња), док су остале оболеле хтели да пребаце у Солун.

Коњичка дивизија била је пребачена у две лађе и последња је напустила, 5. априла 1916, Валону, негде око пола четири по подне. Наши болесни, изнемогли коњи и волови, које су ветеринари који дан раније отписали, видевши своје господаре са којима су и зло и добро годинама ћутке подносили, како одлазе, без ичије команде, с последњом снагом запливаше према лађама које су се удаљавале. Племените животиње су лагано, једна по једна, без икакве њиске или мука тонуле. Само су два коња успела да допливају до лађа и без речи потонула у ропцу.

Сви српски војници и официри, који су са палуба гледали шта се дешава, скидоше капе и прекрстише се. Италијански маринци и официри нису веровали својим очима шта су управо видели – и они, без ичије команде скидоше капе и прекрстише се. Дежурни официр који је био код крманоша и одатле све видео као на длану, прекрсти се и повуче три пута дугу сирену за покој племенитих животиња...

Из истог тог времена и места имамо још један страшан догађај. Италијани су, наиме, кренули да се повлаче сувише касно из Драча и Валоне, тако да нису могли да спасу и своје војне мазге. Да не би пале непријатељима у руке, они су тада, крајем априла 1916, више од 1.000 својих мазги морали да покољу!