Среда, 17.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: МИРЈАНА КАРАНОВИЋ, глумица

Слободу вам нико неће донети на кућни праг

Хероине постоје и данас и оне се боре за породицу, за своју децу, идентитет, пријатеље, будућност
(Фо­то Ж. Јо­ва­но­вић)

За­ди­вљу­ју­ћа је хра­брост Надеждe Пе­тро­вић да се вра­ти из Ве­не­ци­је и оде у рат, да бу­де бол­ни­чар­ка за­то што же­ли да по­мог­не свом на­ро­ду. Исти је слу­чај и са Ми­лун­ком Са­вић, али и Фло­ром Сендс Ир­ки­њом ко­ја је до­шла, у по­чет­ку мо­жда у по­тра­зи за аван­ту­ром јер је би­ла аван­ту­рист­ки­ња, а оста­ла са срп­ском вој­ском и ка­да су би­ли по­ра­же­ни. Чак и ка­да су јој Ен­гле­зи ну­ди­ли да је пре­ба­це на си­гур­но, Фло­ра је од­лу­чи­ла да оста­не са вој­ском ко­ја се по­вла­чи­ла и за­јед­но са њи­ма сти­гла је до Ал­ба­ни­је... 

Ова­ко, у раз­го­во­ру за „По­ли­ти­ку”, го­во­ри глу­ми­ца Мир­ја­на Ка­ра­но­вић о ју­на­ки­ња­ма свог но­вог ре­ди­тељ­ског ис­ко­ра­ка: пред­ста­ви „Жен­ско ср­це у ши­ње­лу”, ра­ђе­ној по тек­сту Ми­хај­ла Ви­те­зо­ви­ћа по­во­дом обе­ле­жа­ва­ња 100 го­ди­на од за­вр­шет­ка Пр­вог свет­ског ра­та. У овој пред­ста­ви ко­ја је не­дав­но пре­ми­јер­но из­ве­де­на у Цен­тру за кул­ту­ру „Вла­да Ди­вљан” пу­бли­ка има при­ли­ку да пра­ти жи­вот­не при­че три хе­ро­и­не: Ми­лун­ке Са­вић, На­де­жде Пе­тро­вић и Фло­ре Сендс, а ту­ма­че их Ни­на Гра­хо­вац, Јо­ва­на Пе­тро­ни­је­вић и Ве­сна Па­штро­вић.

– Ка­да су ме три мо­је бив­ше сту­дент­ки­ње по­зва­ле да им по­мог­нем да пред­ста­ву „Жен­ско ср­це у ши­ње­лу” уоб­ли­че и по­ста­ве на сце­ну, ни­сам ни слу­ти­ла да ћу у том про­јек­ту оста­ти до кра­ја. Оне су са­ме ода­бра­ле ова три лич­но­сти, има­ле су ини­ци­јал­ни текст Ми­хај­ла Ви­те­зо­ви­ћа на осно­ву ко­јег сам ура­ди­ла адап­та­ци­ју и раз­ви­ла си­ту­а­ци­ју у два пла­на: њих три ко­је се бо­ре за сво­је ме­сто, ка­ри­је­ре, жи­во­те, му­че се, има­ју сво­је тај­не, по­ни­жа­ва­ју­ће али и сме­шне тре­нут­ке у жи­во­ту. С дру­ге стра­не је умет­нич­ка фа­сци­на­ци­ја тим же­на­ма из про­шло­сти: је­дан век уна­зад три же­не без ика­квих му­шких спон­зо­ра и за­штит­ни­ка ус­пе­ле су да се про­би­ју, оства­ре свој жи­вот, на­рав­но про­ла­зе­ћи кроз мно­ге те­шко­ће – ка­же Мир­ја­на Ка­ра­но­вић.

Ко­ли­ко је де­ли­кат­но про­ник­ну­ти у ка­рак­те­ре Ми­лун­ке, На­де­жде, Фло­ре? За шта би се ове хе­ро­и­не бо­ри­ле у на­шем вре­ме­ну? Има ли да­нас та­квих же­на?

Ап­со­лут­но ми­слим да да­нас та­квих же­на има, мо­жда чак и ви­ше. Је­ди­но што ми да­нас не­ма­мо рат­не окол­но­сти, али бо­ри­ти се за по­ро­ди­цу, свој иден­ти­тет, за сво­је де­цу, при­ја­те­ље, сво­ју бу­дућ­ност, то је не­што што је, чи­ни ми се, хе­рој­ски по­ду­хват у овој, али ве­ро­ват­но и у мно­гим дру­гим зе­мља­ма. Чи­ни ми се, ипак, да су жен­ско-му­шки од­но­си на пре­крет­ни­ци већ не­ко вре­ме. Же­не су оти­шле у про­сто­ре ко­ји су би­ли ис­кљу­чи­во му­шки. У по­чет­ку то је би­ло сим­па­тич­но, за­ни­мљи­во: му­шкар­ци ни­су има­ли ве­ли­ки про­блем с тим, не­ка­ко су их чак и по­др­жа­ва­ли. Са­да, по­себ­но у сре­ди­на­ма ка­ква је на­ша, де­ша­ва­ју се ре­тро­град­не ре­ак­ци­је у сми­слу да би „же­не тре­ба­ло да се ма­ло сми­ре”, да пре­ста­ну да га­ла­ме и да стал­но не­што тра­же. Ми­слим да у бу­дућ­но­сти и же­не и му­шкар­ци мо­ра­ју по­но­во да пре­и­спи­та­ју од­но­се и из­гра­де струк­ту­ре у ко­ји­ма ће мо­ћи да­ље да се на­пре­ду­је. Нај­ве­ћи про­блем су за­пра­во емо­ци­је. Осе­ћа­ње не­си­гур­но­сти, так­ми­че­ња, по­др­шке, ослон­ца. По­је­ди­нач­них хе­ро­и­на има увек без об­зи­ра да ли је реч о ра­ту, ми­ру или не­ким дру­гим окол­но­сти­ма. Са­да, ка­да ов­де не­ма ве­ли­ких дра­ма­тич­них до­га­ђа­ја, не­го је при­сут­на бор­ба за про­спе­ри­тет, те хе­ро­и­не се ма­ње при­ме­ћу­ју, али оне су ту. За ме­не су хе­ро­и­не три мла­де же­не ко­је игра­ју у овој пред­ста­ви  јер у се­би но­се бор­бе­ност и жен­ско ср­це ко­је са­да ни­је код њих у ши­ње­лу, али је­сте у на­ме­ри да осво­је сво­ју сло­бо­ду и не­за­ви­сност.  

Го­ди­на­ма се ба­ви­те и пе­да­го­шким ра­дом. Ко­је ис­ку­ство нај­пре пре­но­си­те бу­ду­ћим мла­дим ко­ле­га­ма глум­ци­ма?

Кад је реч о за­на­ту, то­ме их учим на пр­вој го­ди­ни. Ме­ни су то те­ме­љи, да ка­да иза­ђу на сце­ну зна­ју где су, шта хо­ће, шта ра­де, ку­да се кре­ћу и ка­кав је њи­хов од­нос пре­ма то­ме. Ка­сни­је, бу­ду­ћи да сту­ди­је глу­ме ни­су са­мо уче­ње за­на­та, тру­дим се да их ис­про­во­ци­рам, ин­спи­ри­шем да ко­ри­сте сво­ја лич­на ис­ку­ства и се­бе у кре­и­ра­њу оно­га што ра­де на сце­ни. Глу­ма ни­је лаж ко­ју пла­си­раш не­ко­ме пот­пу­но скла­ња­ју­ћи се­бе и свој жи­вот. По­ку­ша­вам да их на­го­во­рим да уло­ге увек ра­де на осно­ву сво­је лич­не енер­ги­је. Да то лич­но, а не мо­жда при­ват­но, ула­жу у лик ко­ји игра­ју и да има­ју од­нос крај­ње искре­но­сти пре­ма се­би са­ми­ма.

Ко­ли­ко ва­ма глу­ма пру­жа шан­су да по­ста­не­те бо­љи чо­век?

То је увек би­ло та­ко. Још од Пе­три­је по­сто­је ре­че­ни­це ко­је сам и лич­но пре­у­зе­ла. Ре­ци­мо, сце­на у „Пе­три­ји­ном вен­цу” ка­да се уки­да воз у ме­сту где она жи­ви. Пе­три­ја је већ ста­ра и за­јед­но са љу­ди­ма че­ка да оде по­след­њи воз и сви су не­срећ­ни. Ка­да по­штар ка­же: „Од­ла­зи воз”, Пе­три­ја про­го­ва­ра: „Ма, шта се се­ки­раш, до­ћи ће ауто­бус, би­ће опет све до­бро, ви­де­ћеш”. Он­да јој у ми­сли­ма до­ла­зи њен по­кој­ни муж и зо­ве је да по­ђе с њим, а Пе­три­ја му од­го­ва­ра: „Не­ћу, хо­ћу још ма­ло да по­жи­вим. Чо­век је та­ква жи­во­ти­ња. Во­ли да жи­ви”. Увек сам осе­ћа­ла да ка­да је нај­те­же, ка­да одеш до дна, та­да мо­жеш са­мо го­ре да идеш. У по­вре­ме­ним на­па­ди­ма пе­си­ми­зма знам да тре­ба са­мо из­др­жа­ти и да се ства­ри мо­ра­ју про­ме­ни­ти. То су ци­клу­си из исто­ри­је све­та. Ми не зна­мо ко­ли­ко ће они тра­ја­ти и за­то смо уз­не­ми­ре­ни. 

У Хо­ли­ву­ду ви­ше не­ма гла­му­ра. Аме­ри­ка се у фил­мо­ви­ма вра­ти­ла на оби­чан свет. Ко су зве­зде, од­но­сно јав­не лич­но­сти на­ше ствар­но­сти?

Ка­ко за ко­га. Ми­слим да ви­ше не­ма­мо ап­со­лут­них идо­ла, као што смо има­ли осам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка. Не­ко ми је јед­ном ре­као да је та­да це­ла по­ро­ди­ца се­де­ла за­јед­но и гле­да­ла, ре­ци­мо, филм „Отац на слу­жбе­ном пу­ту”. Или су сви ишли у би­о­скоп. Да­нас ни­је та­ко, већ је то вр­ло ра­сло­је­но – по­сто­је ти­неј­џер­ске зве­зде, зве­зде ал­тер­на­ти­ве, умет­нич­ке зве­зде. Сум­њам да мла­ђа пу­бли­ка иде у би­о­скоп да гле­да филм у ко­јем игра Ме­рил Стрип, али зна­ју ко је. Ја знам ко је Џа­стин Би­бер, али ни­сам ње­гов обо­жа­ва­лац. Али знам да не­ки ње­го­ви обо­жа­ва­о­ци зна­ју да по­сто­ји Ме­рил Стрип, иако не гле­да­ју ње­не фил­мо­ве.

Од­ли­ку­ју вас искре­ност, хра­брост, ан­га­жо­ва­ност, ху­ма­ност. Во­ли­те Аду Бо­ја­ну и ви­но? У че­му је њи­хо­ва драж?

Мо­жда у сло­бо­ди. Ка­да ма­ло за­ста­нем, ми­слим да ми је то нај­ва­жни­је. Ако имам сло­бо­ду он­да мо­гу да под­не­сем и раз­не дру­ге ло­ше ства­ри ко­је су са­став­ни део ствар­но­сти. Ни­ка­да не­ма­те све иде­ал­но, ни­ти је сло­бо­да не­што што ће не­ко да вам до­не­се на кућ­на вра­та. Сло­бо­да је ли­чан од­нос пре­ма ствар­но­сти у ко­јој жи­виш. Не­ки љу­ди би­ра­ју да бу­ду не­сло­бод­ни и то је из­бор. Не­ки у се­би би­ра­ју да бу­ду сло­бод­ни и сно­се и ло­ше и до­бре по­сле­ди­це те од­лу­ке.

Коментари14
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Moskovskaja
Слободу вам нико неће донети на кућни праг - A Rusi???
Драгољуб Збиљић
Српска културна елита, рачунајући ту и српске лингвисте и филологе, су учинили набвеће зло српском народу и његовом идентитету када су почели да спроводе замену српске азбуке туђим писмом (гајицом) и тиме свом народу одузели нешто што је његова најважнија очигледна културна идентификација. Довољно је само то па да се српска "културна елита" макар застиди и да се извињава свакога дана српском сиротом народу кога је "елита", уместо да га води у будућност, упутила у нестајање, обезимењавање и опште сиромашење и асимилацију у нешто што Срби никада нису били.
Stevo
Fotografija je fantasticna, suptilna kombinacija erotike i kica / obratite paznju na sve to prstenje kao vasarski izlog/. Lepa zena u borbi. Malo se muci oko smisla te borbe. Neka vina.
Jovan Milanovic
Ako imam kucni prag imam bar kucicu, a moja kucica je moja slobodica. Dakle, nema potrebe da mi to neko donosi.
Zorica
Komentari su katastrofa,da se zapanji čovek, a to je ustvari eto naš narod u malom , (daj im hleba i igara "rialiti" pa vladaj) sigurna sam da ni jedna osoba nije odgledala ni jedan njen film a vole da komentarišu tek da kontriraju, a pritom ni ovaj tekst ne pročitaju već samo naslov ( dijaspora, luka , petrović, mira...)....Karanovićka je glumica najvišeg ranga to kažu stručni ljudi,politikom se nikada nije bavila, to je evodentno i tu nema dileme i nepristojno je ako se neuk čovek upusti u diskusiju o nečemu a nema pojma o tome...kako biste komentarisali Stevu Žigona koji je često igrao nemačke generale i oficire, da li je on po vama izdajnik, hahaa
Зоран
Глума јесте извесна лаж, зато је толико глумаца упетљано у све што се дешавало у том рату и у вези Хашког трибунала, али кроз глуму дехуманизовати Србе и очекивати позитивне коментаре, мислим да је то лицемерно!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.