Етнолингвистика је важна новина славистичких конгреса
Етнолингвистика је у славистици прилично нова дисциплина. Њен оснивач jе Никита Иљич Толстоj, руски слависта, иначе рођен у Србиjи, у Вршцу, 1923. године. Животни пут и дело Никите Толстоjа су увек били чврсто везани за Србиjу и њен народ: живео је и учио у Jугославиjи, био учесник партизанског покрета. Касниjе jе дошао у Москву, тамо завршио Московски универзитет и почео озбиљно да се бави науком. Имао jе много ученика и сарадника коjи су прихватили његове идеjе о словенским jезицима и словенскоj народноj култури, о њиховом заjедничком нераздвоjивом проучавању.
Светлана Толстоj, супруга Никите Толстоjа, након његове смрти (1996) преузела је руковођење московском етнолингвистиком и наставила, заjедно са колегама, рад на jедном од наjобимнијих етнолингвистичких подухвата – на речнику „Словенске старине“ у пет томова.
У њему се истражуjе архаични словенски модел света поређењем словенских традициjа. Аутори речника „Словенске старине“ узимају у обзир све словенске народне културне групације мада је у почетку речник био замишљен само као одраз традициjе архаичног источнословенског региона Полесjа. Толстоj је Полесjе сматрао наjархаичниjом словенском зоном, оно се простире на тромеђи руског, белоруског и украјинског дела источнословенског терена. Проучавао га је заjедно са своjим сарадницима, колегама, ученицима и студентима на терену током више од двадесет година, све до чернобиљске катастрофе. На основу овог теренског рада настала је Полеска архива драгоцених етнолингвистичких података. Заjедно са колегама пратио је аналогије и везе архаичне полеске грађе и источносрпске и западнобугарске односно – полеске и jужнословенске.
Дела Вука Караџића служе као непосредни извор за речник „Словенске старине“, и то, пре свега, „Рјечник“ из 1818. године. У кругу извора за Московски етнолингвистички речник (1995–2012) налази се и друго, проширено, издање Вуковог речника из 1852. године, али се неки важни подаци могу наћи само у првом издању коjе jе заправо слика jезичке и културне традициjе Вуковог завичаjа. Тако, у првом Вуковом „Рјечнику” налазимо чланак Бабине. После превода речи на немачки и латински следи детаљан опис овог обичаjа код Срба. Вук пише: „Код Срба траjу бабине обично седам дана. За тиjе седам дана долазе дању жене на бабине (и доносе част, н. п. пите, уштипке, ракиjу, вино итд.) и ђетету дарове, те се часте и веселе; а ноћу дођу комшиjе и комшинице, познаници и познанице, те чуваjу бабине, тj. сjеде сву ноћ код породиље, и разговараjу се и пjеваjу, а особито трећу и седму ноћ („Ниjе седму ноћ дочуван“ – имаjу обичаj рећи ономе коjи jе мало сулудаст)“…
Вукова примедба о пореклу вербалне формуле сасвим је етнолингвистичка у савременом смислу речи. А иначе цео наведени одељак о чувању породиље и детета из Вуковог „Рјечника“ укључен је у чланак „Бдение“ (што би у преводу на српски jезик значило „суздржавање од спавања“, или „бдење“), као део низа сличних обичаjа код Лужичких Срба, Словенаца и Бугара. Сви тамо наведени примери одражавају превентивну функциjу обредне радње – бдења. И даље, Вуков податак о обележавању треће и седме ноћи у „Словенским старинама“ укључен је чланак о теми „Суђенице“.
Даље, на краjу овог већег Вуковог описа налазимо веома важне фолклорне примедбе. Вук пише: „На бабинама пjеваjу свакоjаке пjесме, а неке имаjу коjе се само тада пjеваjу, нпр. Оj, на долу голему боб се зелени, / А ко га jе посеjао те се зелени? / Мирко га jе посеjао те се зелени, / Ружа га се назобала, срце jе боли“.
Ово jе важан податак о симболичном значењу биљке боб код свих Словена. У чланку „Бобы“ (боб, пасуљ) Вукова забелешка помаже у тумачењу целог низа словенских обичаjа и израза коjи се односе на боб као симбол зачећа детета. Израз „наjести се боба или граха“ значи затруднети у руском и пољском jезику, а исто тако и код карпатских источнословенских народа. Ниjе случаjно да се боб и пасуљ користе током божићних обичаjа код свих Словена у сврху подстицања плодности поља и берићета у кући. На пример, пасуљ се обавезно jеде на Бадњи дан код Jужних Словена; боб се разбацуjе на исти дан по ћошковима у кући „за душе умрлих“ код Западних Словена и тако даље.
И то би био само jедан пример, а у Вуковом „Рјечнику“, као непосредном извору за грађу речника „Словенских старина“ наравно, има више (Милати се jе коришћено у чланку „Диjалог–ритуал“, Варица – у чланку „Панспермиjа“, Вукодлак – у чланку „Вампир“ и тако даље).
Наредни, 16. конгрес слависта, овог пута ће се коначно одржати у Београду, у августу ове године. На конгресу ће бити представљена наjзначаjниjа научна достигнућа у славистици. Треба да кажем да етнолингвистика заузима важно место у раду конгреса, и то на више места и у више секциjа, округлих столова и тематских блокова. Методолошки допринос етнолингвистике се огледа скоро у свакоj секциjи и у више реферата. Рецимо, у првоj секциjи са темом „Прасловенски jезик“ Светлана Толстоj ће поднети први реферат, посвећен лексичкоj расподели словенских глаголских основа. У основи њеног излагања стоје семиотичке методе коjе се, осим у етнолингвистици, користе у више других дисциплина. Друго заседање почиње са излагањем Харија Валтера и Валериjа Мокиенка „Прасловенска фразеологија – мит или реалност?“ такође заснованом на вези jезика и слике света која садржи митолошко схватање живота, онако како jе о томе мислио руски филозоф и филолог Александар Веселовски у 19. веку. И тако даље, ако погледамо програм, видећемо ту реферате Толстоjевих ученика, следбеника, колега. Међу млађим истраживачима неки су представници руске етнолингвистичке школе, наравно да има следбеника ове школе у свим словенским земљама, а реферати су распоређени чак у два заседања у засебноj секциjи „Етнолингвистика“, што jе иначе важна новина у славистичким конгресима.
Институт за славистику Руске академије наука, Москва
Подели ову вест




Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.