Рубинштајн је подучавао сопственим примером

Последњи пут у Београду сам свирао 1984. и врло сам узбуђен због повратка у домовину, коју сам напустио као четворогодишњак, али је она била константно присутна у разговорима са мојом мајком ‒ каже за наш лист пијаниста Еуген Инђић, који ће у уторак одржати концерт у Коларчевој задужбини од 20 часова, у оквиру Београдског Шопен феста који се, под покровитељством амбасаде Пољске, одржава од седмог до тринаестог маја.

Мајка Еугена Инђића (1947) била је Рускиња, пијанисткиња-аматер, а отац српски генерал у југословенској војсци. Након емигрирања у САД, Еуген похађа часове клавира и са девет година први пут јавно наступа са Симфонијским оркестром Спрингфилда, изводећи Моцартов клавирски концерт. После две године започео је рад са Александром Боровским, руским пијанистом и учеником Прокофјева. Са 11 година свирао је Листову Ла кампанелу и трећу Мађарску рапсодију на телевизији NBC, да би као годину дана касније за „RCA Victor” снимио Бетовенове Дијабели варијације. 

У 13. години извео је Листов Први концерт за клавир, а потом и Брамсов Други клавирски концерт са Националним симфонијским оркестром Вашингтона. Сматра да овако рани дечји наступи граде искуство и представљају позитиван притисак: „ Негативни притисак је када то пређе у експлоатацију младости и став да вам време истиче и да ће вас ускоро заменити неко млађи. Једна од студенткиња је чак изјавила да се осећала као стара дама у својој 21 години! То је застрашујуће за музички развој и данас је приметно више него икад. Већина младих, подстакнута комерцијалном страном музике, више размишља о освајању такмичења и како ће да угоде својим менаџерима.”
У периоду 1961- 1971. Инђић је наступао са Бостон попс оркестром. Своју прву турнеју одржао је 1963. у Данској а часопис „Политикен” из Копенхагена забележио је: „Он свира Шопена као Пољак, Дебисија као Француз а Прокофјева као руски мајстор”.

Диплому је стекао на Филипс академији у Андоверу, у држави Масачусетс, а затим га диригент Ерих Лајнсдорф позива да свира са Бостонском филхармонијом, што га чини најмлађим солистом који је икада наступао са поменутим оркестром. Уписао је музикологију и композицију на Харварду и узимао приватне часове на Џулијард школи за музику код Розине Левине. Познатог пијанисту Артура Рубинштајна упознао је 1968. и он му је постао ментор, а убрзо и пријатељ. 

‒ Рубинштајн је подучавао сопственим примером. Иако је имао поштовања за моје идеје, ја бих се после часа осећао глупо ако не урадим нешто на његов начин. Сећам се када су после такмичења у Тел Авиву такмичари замолили да им чланови жирија оставе мејлове и бројеве телефона, и већина жирија је дала број свог менаџера, а Рубинштајн им је оставио све своје контакте ‒ прича Инђић, који је студије композиције наставио је у Паризу код Нађе Буланже.

Од 1972. и живи у Француској. Оженио се са Идол Рабо, унуком француског композитора Анри Рабоа, наследника Фореа на париском Конзерваторијуму. Наступао је са оркестрима САД, Европе и Азије, уз диригенте као што су Бернштајн, Гергијев, Лајнсдорф, Синополи, Солти, Зинман. Аплаузима је испраћен у Карнеги холу, миланској Скали, Музикферајну. Недавно је позван да учествује у телевизијској копродукцији (Француска, Пољска, Јапан) целог опуса Фредерика Шопена. Снимао је за куће Nagrania Muza и Soni.

‒ Сматрам да интерпретација никад није довољно добра и да посао никад није завршен. И да не треба одустајати ни због спољашњих препрека ни због сопствене лењости. За успешну каријеру неопходно је здравље, ментално и физичко, зато што се таленат на одређеном нивоу подразумева. Рубинштајн је то називао срећом, духовито додајући да је имао срећу да дуго живи и да је сва његова конкуренција помрла, што му је дало позицију великог господара ‒ каже Инђић.

Овај пијаниста је често члан жирија на такмичењима попут Шопеновог конкурса у Варшави, Листовог такмичења у Вроцлаву, такмичења „Рубинштајн” у Тел Авиву. Проглашен је 2010. за резиденцијалног уметника Прашког симфонијског оркестра.
‒ У Београду ћу свирати Шопенова дела и Шуманову Крајслеријану. Било би ми задовољство да чујем и српске пијанисте. Пре десет година, био сам импресиониран талентима из Новог Сада.