У дому за старе понекад рачунају и покојнике

Покушаћемо да се овом темом позабавимо озбиљније од Миловановића и његове најблаже речено чудне понуде и „оствареног промета” не би ли што мање људи потписало уговор налик овом у „Светом Трифуну”, који ће их обавезати да за мртве душе плаћају боравак у дому. Потпис на уговору о боравку у поменутој приватној установи подразумева и још једну обавезу, да не кажемо уцену за потписника  ̶  премине ли станар дома, неопходну опрему и организацију сахране преузима искључиво погребна служба дома. Државне или неке треће ту немају приступ.

– Вероватно да никада не бих закуцала на врата овог дома да нису нудили на интернету смештај на Дорћолу. Мајка је имала 88 година, била у болници јер јој је стање због „Алцхајмера”, старости, високог притиска и дијабетеса било лоше. Одговарао ми је центар града, али после три дана преместили су је у Железник, јер је локација на Дорћолу напрасно затворена. Као да три дана раније нису знали да ће се селити? Да не тражимо неко друго место, пристала сам да мајка буде премештена на крај Железника у други објекат „Светог Трифуна”, сат и по од центра аутобусом – објашњава њена ћерка.

Помиње она и зидање почетне цене од 49.000 динара, јер се свака инјекција или инфузија плаћала, посебно материјал, посебно „руке” медицинске сестре... али то за главну причу није битно мада се тако стигло до 61.000 за месечни боравак баке Ц. М. у дому. Јесте 12. април по уговору био дан за плаћање унапред месечног смештаја у дому, али о томе нико није размишљао. Последњих дана живота бака Ц. М. није ни јела ни пила. Наредног 13. априла дата јој је једна инфузија, 14. још две, а очигледно је била у коми јер ћерка није успела да је пробуди кад је дошла да је посети. И шта ту од 12. априла до 12. маја кошта шездесет хиљадарки сем ако на необјашњив начин успевају да дому „Свети Трифун” о покојнику брину и када је на гробљу?

Сви домови за старе који легално раде истичу лиценцу Министарства за рад, па прво питамо њих може ли се наплатити непружена услуга, упркос потписаном уговору. Помоћник министра Милош Јанковић објашњава да добијање лиценце за отварање установе за смештај старих подразумева минимум техничких, просторних, кадровских и општих услова за стицање дозволе за рад на пет година.

– Не можемо да утичемо на пословну политику дома, тако да ако нешто пише у уговору а корисник или његов законити заступник није задовољан, онда је то питање суда, грађанске парнице и облигације – објашњава помоћник министра.

– Ако власник дома стави цену од 1.000 евра и нађе оног ко ће то да му плати, у то не улазимо. Мада, колико знам, има домова за старе где се боравак месечно плаћа 1.200 евра и ту има и листа за чекање – наводи Јанковић и подвлачи да се у приватни дом долази по договору са власником те установе, а у државни посредством центра за социјални рад.

Ако се вратимо на пример који је повод за ову причу, јасно је да бака која у  дому „Свети Трифун” умрла после тридесетак дана није могла да сачека најмање два месеца, колико мора да прође до смештања у државни дом.

– Божји и људски закони се често разликују, али закони тржишта побеђују. Многи  данас губе осећај за част, осећај за поштење, пословни морал – слеже раменима Милош Јанковић и каже да те категорије излазе из оквира посла којим се он бави у Министарству рада и социјалних питања.

Београдски адвокат Милица Копривица каже да је уговор „закон” за оне који су га потписали, али подразумева обостране, сразмерне обавезе а не непоштене и штетне последице за једну страну.

– Савесност и поштење се подразумевају и у закону о облигацијама, а тога свакако нема у случају када се наплаћује непружена услуга, а тек друга условљавања са сахрањивањем...  – помиње адвокат спорна места у овој причи. Дакле, неко је у овој држави „заборавио” да уведе сем комфора и финансијски ред у приватне домове, што месечно њиховим власницима обезбеђује фин профит а породици покојника ноћну мору.