Ново срце вратило Урошу осмех на лице

Тачно месец дана након што је добио ново срце, седамнаестогодишњи Урош Миражић ишчекује дан када ће бити отпуштен из Клиничког центра Србије. Уколико резултати обављених анализа буду добри, најмлађи пацијент којем је у Србији пресађено срце следећи викенд провешће код куће. Уз родитеље, брата и најбоље пријатеље.

За Уроша је трансплантација срца била једини излаз, а за лекаре КЦС-а велики изазов.

Урош је рођен са срчаном маном, а до 16. године имао је три операције. Последње две су биле неуспешне. Тако овај младић од децембра 2016. године готово да не излази из болнице.

Операција је обављена 9. априла, а ново срце трансплантирао му је кардиохирург др Илија Билбија.

Док седи на болничком кревету кроз осмех каже да се сваког дана осећа све боље.

– Много шта сам морао да пропустим у животу. Већ шест месеци не идем у школу. Али, најтеже ми је падало што не могу да играм фудбал, кошарку или да се бавим било каквим спортом. То ми је велика жеља– с осмехом почиње своју причу Урош.

Сећа се када му је др Сергеј Пријић, кардиолог Института за заштиту мајке и детета „Др Вукан Чупић”, предложио трансплантацију срца.

– Будући да имам 17 година, лекари су морали да траже и мој пристанак. Пристао сам јер нисам имао снаге да живим са сталним тегобама, водом у стомаку, по болницама. Данима сам се будио са осећајем да не могу више да поднесем све то – сећа се овај младић.

Отац Миодраг, који дежура крај његовог кревета, потврђује Урошеве речи. Носећи болничку капу и маску само благо клима главом. Дрхтавим гласом прича да не може да опише како се осећао када су лекари предложили трансплантацију. Које је осећање преовладало у њему. Страх од неизвесности или радост због могућег оздрављења детета.

Током операције, како каже, био је „ни жив ни мртав”, али сада му је све боље.

Урош је средином марта примљен на одељење за трансплантацију Клинике за кардиохирургију КЦС-а. Урађене су му све анализе и стављен је на прво место на листи чекања на којој се налази четрдесетак пацијената.

Др Емилија Несторовић, начелник Одељења за трансплантацију срца и механичку потпору у КЦС-у, каже да је Урош примљен у веома лошем стању. Јетра је радила отежано, бубрези само што нису отказали, а имао је висок притисак у плућима. Након што је отпуштен из болнице његово стање се погоршало и прикључен је на апарат за дијализу.

– Постојала је могућност за извођење још једне операције на срцу, али је исход био веома неизвестан. Урош је на клинику дошао са телесном тежином од 35 килограма и постојала је могућност да та операција буде кобна. Донели смо одлуку о трансплантацији. У том тренутку то је можда била више сентиментална него рационална одлука. Ипак, нисмо губили наду да ћемо пронаћи одговарајући орган, да ће Урош издржати операцију и успешно се опоравити. Срећом, управо се тако и одиграло – објашњава др Несторовић.

Након операције, особље одељења за трансплантацију је дан и ноћ дежурало поред Урошевог кревета. Наша саговорница каже да је операција пресађивања срца за наше хирурге прилично једноставна. Али, након што ново срце почне да куца, почиње права борба за пацијента.

– Урошев постоперативни ток је био веома тежак, али срећом није дошло до одбацивања органа. Урош јесте тинејџер по годинама, али је његово тело измучено болешћу, тако да је веома слабе конституције. За нас је он и даље дете, па смо морали да прилагодимо свој приступ и пажљиво дозирамо лекове. Његови органи били су у лошем стању и свака грешка могла је да буде кобна – додаје наша саговорница, уз коментар да је Урош постао миљеник особља. Како лекара, тако и медицинских сестара, које су веома обучене и професионалне.

– За све нас ово је био велики професионални и људски изазов. Лекари често морају да буду сурово искрени према пацијенту. Са Урошем смо морали да будемо обазриви. Понекад уђем у собу, он ме погледа право у очи, прати сваки мој покрет, гледа шта радим и на крају пита шта се дешава. Онда покушам да сузбијем забринутост, да будем весела, да га охрабрим – наставља причу наша саговорница, додајући да су најгори дани прошли.

– Сада се мало расправљамо око јела, слаткиша, чоколадних бананица и сладоледа. Али, то су слатке муке – кроз осмех додаје ова докторка.

Професор др Светозар Путник, директор Клинике за кардиохирургију КЦС, истиче у изјави за „Политику” да ће бити све више овако захтевних болесника јер је све већи број деце са урођеним срчаним манама.

– Њима хирурзи продуже живот тако што им у првој години ураде корекцију срчане мане, али за све њих једини излаз је трансплантација. Сигурно ћемо имати велики број пацијената узраста од 17 до 20 година којима је неопходна та интервенција. Што се тиче Уроша, веома смо задовољни, то је велики успех, иако је операција трајала осам сати и била веома захтевна. Он се сада успешно опоравља захваљујући великом напору анестезиолога и кардиолога – наглашава др Путник.

Како би охрабрили омиљеног пацијента, непосредно пре трансплантације лекари су позвали Лазара Шарова, којем је пре четири пресађено срце. Он је посетио Уроша, разговарао са њим и пружио му подршку.

– То су наша два најмлађа пацијента, али је њихова прича тотално другачија, као и њихово физичко стање када су примљени у болницу. Лазар је добио коксаки вирус са 17 година, био је другачије конституције, а Урош је био болестан целог живота. Ни једног ни другог нисмо могли да шаљемо у иностранство јер би тамо дочекали пунолетство, а били су у веома тешком стању и сваки дан је био значајан – објашњава начелница одељења за трансплантацију.

Она је подсетила да се деца кандидати за трансплантацију срца шаљу на стране клинике, а у Србији се оперишу пунолетни пацијенти.

Урош и Лазар били су изузеци који су још једном потврдили да су наши лекари обучени и спремни за нове изазове.

Наша саговорница подсећа да је од 2013. године, када је обновљен програм трансплантације, у Србији пресађено 31 срце, а да би овај број растао неопходно да што већи број људи потпише донорске картице.

Две трансплантације срца за два дана

Пре неколико дана са Клинике за кардиохирургију отпуштен је и Синиша Богојевић (46), који је такође добио ново срце. За два дана лекари Клиничког центра успешно су обавили две трансплантације код пацијената са потпуно различитом клиничком сликом. Богојевић је годинама имао митохондријалну (ћелијску) болест и седми је пацијент на свету са том дијагнозом који је добио ново срце. Др Емилија Несторовић каже да се Богојевић осећа добро, био је на редовној контроли и лекари су задовољни опоравком.