Људи остаре када престану да се заљубљују

Први пут сам режирала један текст Николаја Кољаде. Захвална сам му што је написао комад за три глумице и глумца који су старији од 60 година. И то какав комад! И захвална сам што сам комад „Шупљи камен” могла да радим са врхунским уметницима: Ланетом Гутовићем, Бранком Петрић, Радом Ђуричин, Љиљаном Стјепановић, Катарином Марковић. Рад на овој представи непоновљиво је искуство живота у позоришту, каже за „Политику” редитељка Татјана Мандић Ригонат која је посебно везана за руско драмско стваралаштво. После режија по делима Чехова, Достојевског, Вирипајева за нови сусрет са београдском публиком одабрала је најновији комад Николаја Кољаде „Шупљи камен” који је управо премијерно изведен на сцени УК „Вук Стефановић Караџић” у Београду.

„Музика свира тако весело, ведро, и човеку се тако живи! О, боже мој! Проћи ће време, и ми ћемо отићи заувек, бићемо заборављени, биће заборављена наша лица, гласови... О миле сестре, живот наш још није завршен. Живећемо! Музика свира тако весело, тако радосно и, чини се, још само мало и ми ћемо сазнати зашто ми живимо, зашто патимо... Кад бисмо знали, кад бисмо знали!” Овим речима Чехов завршава драму „Три сестре”. Више од века после Чехова, Николај Кољада, примећује Татјана Мандић Ригонат, пише разгранату, бујну комедију „Шупљи камен” у којој се, на једном од њених нивоа, поиграва мотивима и ликовима  из Чеховљеве драме „Три сестре”. Само за разлику од ликова Олге, Ирине, Маше, које су младе, у Кољадином делу су сви ликови, осим Наталије, у трећем добу. У пензији су. Галина Сергејевна и Вера Сергејевна бивше су наставнице књижевности и матерњег језика, Лариса Сергејевна је бивша наставница физике, а Игор Петрович је бивши  виолиниста у Опери. За свет рада, они су сви бивши, сувишни, непотребни, отписани и невидљиви. Али за чудо живота, за Ерос могућег и Ерос немогућег они су и даље неиспевана песма, неиспричана прича.

Какав је свет Кољадиних јунака „трећег доба”: Галине, Ларисе, Вере Сергејевне и Игора Петровича? А какав младе Наталије, одговара наша саговорница:

– О животу жена и мушкараца, којима се, поетско-медицински, тепа да су у трећем добу, мало се зна. О чему мисле, шта осећају, чему се надају ? Доносе ли године неку вишу мудрост? Изоштравају ли године наше карактере? Или са годинама све гасне? Шта су године уопште у нашим животима? Шта реч старост означава? Шта је младост? Шта душу чини живом, а шта је убија? Каква је улога маште, поезије, света чудесног, у нашим животима? Може ли се живети пуним животом и у пензији ? Шта је пуноћа живота, а шта празнина? Сва та питања круже по неочекиваним путањама Кољадиног света драме и кристалишу се у метафоричној причи о „Шупљем камену”.

За мене је Кољадин „Шупљи камен”, додаје редитељка, драма чежње, непролазне чежње за чудесним које се крије у љубави, у потреби да волимо и будемо вољени. А петоро ликова доноси пет различитих судбина, животних хтења и проблема који се испреплету у једном симболичном дану Михољског лета. Све те ликове живот боли на различите начине.

Дело „Шупљи камен” проговара о љубави. Да ли је могућа љубав у позним годинама, односно да ли су мушко-женска пријатељства стварност или мит потрудила се да одговори Татјана Мандић Ригонат.

– Маркес каже: „Када бих имао још један комадић живота, доказивао бих људима колико греше када мисле да престају да се заљубљују кад остаре, а не знају да су остарили када престану да се заљубљују. Живео бих заљубљен у љубав”. Сви се ми разликујемо. Имам у себи и Аниму и Анимуса. Сви смо ми бића у свету и имамо мноштво идентитета, биолошки, психолошки, социјални, културни... Сваки писац има свој свет мушких и женских ликова. О мушкарцима и женама као таквим немам став, са сваком новом представом откривам нешто ново. А што се пријатељства тиче из искуства знам да је могуће, јер пријатељство је љубав, а љубав има мноштво облика.

Татјана Мандић Ригонат у својим представама инсистира да реч буде снажна, да има тежину.

– Речи могу да звече, али ако прођу дубоко кроз биће глумца онда добијају и пуноћу и значење у позоришном смислу. У 21. смо веку и видели смо позориште покрета, позориште без речи, чак на Битефу и представу без глумаца. Позориште може без речи да постоји, али без мисли и емоције не – каже редитељка.