Понедељак, 17.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПРОФЕСИЈА ГЛУМАЦ

Награда као подсетник да се мора даље

Критика је увек добродошла и ако смо ми омашили, ОК, ми смо и криви. Али, не мислим да би требало ићи с том критиком у крајност. Замерали су нам, примера ради, како се грлимо. Па, како су се то грлили људи у 13. веку, питам ја вас. Имамо ли неки званичан податак?! Није добро ни ако критика пређе неке границе, каже Милан Марић, глумац који је тумачио лик младог Вукана Немањића
Милан Марић (Фото Драгослав Жарковић)

Ако одете на „Википедију” сазнаћете да Милан Марић с непуних 28 година спада у водеће српске глумце млађе генерације. Да је дипломирао на београдском Факултету драмских уметности у класи Биљане Машић, остварио низ запажених улога у Југословенском драмском позоришту, Атељеу 212, Битеф театру, да је поводом обележавања стогодишњице Првог светског рата учествовао у три остварења о младобосанцима и сарајевском атентату... Оно што нећете сазнати о глумцу који је тумачио лик младог Вукана у серији „Немањићи” и заблистао као Сергеј Довлатов у истоименом руском филму јесте да упркос свему – чврсто хода по земљи.

Неочекивана улога у руском пројекту која му је на недавно одржаном Међународном филмском фестивалу у Москви донела и награду за најбољег младог глумца само га је подсетила да би требало да настави тамо где је стао.

У једном интервјуу који је дао пре две године млади позоришни, филмски и телевизијски глумац је изјавио како би било незахвално рећи да није задовољан оним што је постигао, али да задовољан – заправо није. Безмало исти одговор дао је и у разговору за „ТВ ревију” иако се у међувремену десило много тога, иако је за две претходне године направио велики искорак. Нарочито на међународној сцени.

– Десило се – каже скромно.

– Не желим да кажем да то није велика ствар. Само, некако мислим да није добро за мене да то представљам као неки „big deal”. То јесте успех, али требало би ићи даље, требало би наставити тамо где сам стао – каже овај несуђени спортиста, који је прве глумачке кораке направио у београдском „Дадову”.

Уз оца и брата било је некако логично да се и Милан бави спортом. И то не једним већ одбојком, пливањем и фудбалом. А онда се, може бити, судбина поиграла с њим и повреда колена га је одвукла од спортских терена ка светлима позорнице. Некако у то време мамина кума је видела оглас за „Дадов” па се Милан упутио тамо. Каже да је негде морао да утроши огромну младалачку енергију, а и није му тај позоришни свет био баш много стран јер је као основац организовао представе у школи. И није требало да прође много времена да схвати како је управо глумачки посао онај који ће га чинити комплетним.

А да ће пре тридесете године већ глумити у једном страном филму, није уопште размишљао.

– Заиста нисам. Ако сам себе и замишљао у неком страном филму, замишљао сам да ће то доћи мало касније. Да ће ми се преко домаћег филма указати каква прилика. Нисам себе замишљао ни у америчком, а поготово не у руском филму. Није ми то био циљ – прича глумац који је захваљујући сличности с руским дисидентом и једној препоруци стигао некако баш у време зимских дана у Санкт Петербург, не знајући ни руски, ни где долази, ни с ким ради...

– Никога нисам познавао. Била је цича зима, неки јануар месец... Стално хладно. Прво сам морао да се привикнем на ту зиму, па да откријем где је шта. Било је тотално лудило. Све ново, чекам шта треба да радим. Па сам морао да научим језик, да почнем да се гојим... – прича глумац који је морао да се угоји неких петнаестак килограма, што му је прилично тешко пало.

– Шта сам јео? Не знам шта нисам. Заправо, дуплирао сам оброке. Морао сам да једем пет оброка, али дупло више него иначе. Прве недеље сам константно био на ивици да повратим. Нисам могао да видим храну. А онда се нешто преломило... И почео сам да уносим храну као усисивач – прича, смејући се.

Руски језик није знао па су му учитељи долазили два пута дневно у санктпетербуршки стан.

– Да, долазили су код мене. Још је само фалило да ја идем негде када нисам знао ни где сам. Не би ми то, заправо, био неки беш велики проблем, али су схватили да је боље да ми мало олакшају живот – каже Марић, који за Довлатова раније никада није чуо.

Када је требало да почне да се спрема за улогу овог руског дисидента, прво је купио све књиге до којих је могао да дође у Београду.

– На срећу, све су преведене на српски. И добре су. Стварно добре. Одмах у стару сам знао да не желим да га имитирам. Хтео сам из сценарија да извучем оно што је мене највише занимало, да га некако провучем кроз себе. Иначе волим да се упустим у лик који тумачим, да живим као он. Волим да видим до којих граница могу да се препустим том лику – прича Марић, који је сасвим добро научио руски током боравка у Санкт Петербургу.

А када је почело снимање, тамошња јавност се узнемирила.

– Прочуло се да ће Србин да игра руског писца и, наравно, кренула су питања због чега странац да игра Сергеја Довлатова, који је нека врста суперстара последњих двадесетак година. Било је мало и притисака јавности. Па се полемисало да ли је то добро или не. На срећу, продуценти и редитељ су нашли начин да ме заштите и медије успели да смире изјавом да ће на конференцији за новинаре објавити ко игра. Све до тада се крило ко ће тумачити Довлатова. И на томе сам им јако захвалан. Било је стварно надреално. Покушавали су да ме сликају на сету. У једном тренутку чак је и слика изашла... Лудило – смејући се прича глумац који је улогу руског дисидента толико добро одглумио да је овенчан наградом додељеном у Москви. Што му је посебно драго.

– То је прва награда за овај филм, а уз то долази из Москве. Тумачио сам лик човека који никада није сазнао колико је био популаран писац. Умро је у 49. години и након смрти постао велики. Отишао је у Америку, био опхрван приватним и професионалним проблемима. Окружен људима који су сви до једног имали своје проблеме. Ту је и један Бродски, без пребијене паре. Сви им говоре како то што пишу не ваља... Били су то људи који су свој живот смели и умели да подреде етици. Ми данас више-мање правимо компромисе. Они нису. Завршавали су по логорима, одлазили из земље, бивали убијени или се сами убијали... Али, тада је уметност имала цену и мислим да је то можда и најдирљивије у целој причи. Ми као да смо заборавили да у животу постоје ствари због којих вреди умрети. Част, етика... Дисциплине које су изумрле. Сви волимо о томе да причамо, али не знамо колико смо као друштво спремни за то. Или смо пак за одређену цифру, спремнији да спустимо лопту – говори Милан Марић.

Каже и да је задовољан како је одглумио младог Вукана у управо завршеној првој сезони „Немањића”. И како је током снимања видео колико су се многи трудили да дају максимум од себе.

– За тај организациони део ја сам био сведок да су давали и 110 одсто од себе. Критика је увек добродошла и ако смо ми омашили, ОК, ми смо и криви. Али, не мислим да би требало ићи с том критиком у крајност. Замерали су нам, примера ради, како се грлимо. Па, како су се то грлили људи у 13. веку, питам ја вас. Имамо ли неки званичан податак?! Није добро ни ако критика пређе неке границе – каже Марић.

На питање да ли му се отворило ново глумачко пространство Русије и да ли је већ добио нове понуде, остаје неодређен.

– Иде то лагано неким својим током. Ја не инсистирам на томе јер мислим да нема разлога. Или ће бити или неће бити. Не мора да буде ангажман у Русији то нешто следеће шта ће ми се десити. Волео бих да знам шта ми је база, шта желим да радим и да што мање правим компромисе.

Да ли би био спреман да одеш да радиш и живиш у Русији, питамо га, а он искрено признаје да не зна.

– Можда бих, можда и не бих. Зависи шта бих отишао да радим. Ако бих се заљубио, на пример...

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.