Уторак, 04.10.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
10 ПИТАЊА О НАУЧНИЦИМА СРБИЈЕ

Великани сачувани од заборава

Поред Тесле, Пупина и Милутина Миланковића постоје још многи наши светски признати математичари, хемичари, биолози и лекари, а САНУ је објавила 186 њихових животописа
Јован Цвијић је грађу за научни рад прикупљао на терену (Фотодокументација "Политике")

Српска академија наука и уметности објавила је до сада биографије 186 наших научника, који су се у свом животу интересовали за мање популарне и обичном свету мање познате природне науке као што су математика, физика, хемија, биологија, геологија… То је покушај да се великани наше науке сачувају од заборава. Осим Тесле, Пупина и Милутина Миланковића Србија је имала, сазнајемо захваљујући овој едицији, много вредних и преданих људи, који су по ослобођењу од Турака желели да просветитељски подижу једну до тада сиромашну и неписмену земљу.

О овом великом и обимном раду, који траје две деценије, а којег су се латили аутори и сами одани науци, разговарали смо са уредником Едиције САНУ академиком др Владаном Д. Ђорђевићем.

1. Да ли су некада научници у Србији имали подршку државе или су били препуштени сами себи, јер често говоримо да као друштво нисмо довољно организовани и спремни за напредак?

Не бих рекао да је то тако, макар не у временима у којима су научници о којима смо писали у едицији живели и стварали. Од половине 19. века Србија је плански позивала људе да долазе и из других земаља и да се баве научним и истраживачким радом, а неретко се тај рад претварао и у просветитељски подухват због сиромаштва и необразованости њених становника.

2. Да ли је тадашња власт настојала и да помогне талентованим младим људима и како је то чинила?

Држава је давала стипендије и после завршетка европских универзитета сви су се, што је интересантно, враћали у Србију. Уметници су одлазили у Париз и Праг, на медицину се обично ишло у Беч, био је популаран и Грац, математичари су студирали високе школе у Немачкој и Француској. Није познато да је тамо неко покушао да остане. Учени људи били су у Србији јако поштовани и цењени. Михаило Петровић Алас, као наш можда најбољи математичар, са 29 година је постао дописни члан Академије, а са смо 32 године примљен је у стално чланство.

3. Из ваше едиције се види да су у то време и научници других националности стизали у Србију. Како то тумачите?

То је било време панславизма па је и то био један од разлога што су пристизали Чеси, на пример, Едвард Михел, Пољаци, па и припадници осталих словенских народа. Наши академци су у иностранству остваривали пријатељске везе и упознавали се са научницима из других земаља и захваљујући тој њиховој комуникативности, ето, у Србију су радо долазили и помагали нашој просвети и науци изузетно квалитетни и учени људи, и нису били само Словени. Дошао је и Немац Рихард Буријан, оснивач научне физиологије у Београду, па рударски инжењер Јулијус Клеро из Суботице, вероватно француског порекла, и он је овде променио име у Љубомир Клерић. Он је оснивач механике и члан Српског научног друштва.

4. Дакле, не само да су у просветитељском заносу пристизали у сиромашну земљу, већ су и мењали имена, посрбљавали се. Претпостављам да су то чинили добровољно?

Да, наравно, на њих нико није вршио притисак. Чак је и први председник Српске краљевске академије, Јосип Панчић, као Хрват католик, прешао у православље и променио име у Јосиф. Било је и наших научника из Војводине, који у Аустроугарској нису имали на шта да се жале, али су дошли чим је Србија ослобођена. Један од њих био је Вук Маринковић, изузетно цењени лекар у Новом Саду, који је живео и радио у Крагујевцу као ректор тамошњег Лицеја.

5. У чему се састојао њихов просветитељски рад?

Објаснићу то преко примера: после ослобођења од Турака у Србији је било много неписменог становништва, које је више веровало у враџбине него у медицину, а лекари су радећи са народом помагали му да се од тога отргне.

6. Ко је од научника на вас оставио најјачи утисак?

Тројица највећих су Тесла, Пупин и Милутин Миланковић, и то је неподељено мишљење. О Миланковићу је мање познато да је у Аустрији завршио за грађевинског инжењера и тамо постао доктор наука, али је научним радом почео да се бави тек када је дошао у Србију и радио као професор математике. У почетку у Европи није био много цењен као научник, али је касније прихваћена његова теорија о леденим добима, која се данас сматра изузетно значајном. Слично као и са Ајнштајном, чија је теорија релативитета у почетку одбацивана.

У иностранству се доста ценио и Цвијић као географ. О њему су странци објавили доста радова.

7. После увида у више од 180 биографија шта бисте могли рећи о овим ученим људима, да ли имају нешто заједничко, јесу ли били срећни или су „плаћали” своју генијалност?

Били су срећни и остварени као људи. Разуме се, после Другог светског рата нове власти нису их подносиле, гледали су на њих као на господу, а то је тада био грех. Зато су многи морали да напусте Србију. И Миланковићев син Васко је напустио земљу и отишао у Аустралију, а Милутин је био јако несрећан због тога. Неким научницима су одузета имања.

8. Чије су животне приче издвајају као трагичне?

Таква је прича Мирка Стојаковића, професора алгебре у Новом Саду, рођеног у источној Србији. Отац му је погинуо у Балканском или Првом светском рату, мајка остала сама са много деце, које није могла да исхрани, па је Мирка дала у дом за сирочиће у ком је одрастао. Постао је врсни математичар. То је дирљиво.

9. Каква је ситуација данас, односно последњих неколико деценија, да ли је много вредних имена отишло. Да ли смо се огрешили о некога?

Не бих могао да кажем да смо се као друштво огрешили о некога у смислу да је тај остао у запећку, непризнат и неостварен. Земља је била отворена и свако ко није могао да се пронађе овде могао је макар да оде у иностранство. Многи су отишли и изградили су сјајне каријере, нарочито у Америци.

10. Биографије су написане само за представнике природних наука, а не и уметности и друштвених наука. Да ли ћете укључити и позната имена из ових области?

Првобитна идеја била је да се едицијом обухвати све што је највредније код нас, дакле и у хуманитарним наукама и у књижевности и уметности. Али су сарадњу са нама прихватили само „природњаци”. Четири одељења друштвених наука, нису прихватали сарадњу, написали су опширне одговоре, и ми то имамо у својим архивама, ваљда су својом популарношћу били задовољни. Али како је то било још 1992. године сматрам да би САНУ требало озбиљно да размотри могућност оснивања још једног, можда два одбора, који би се посветили изучавању живота и рада наших најистакнутијих научника који су се бавили друштвеним наукама, књижевника, уметника. Иначе, време ће неумитно учинити своје и неки ће научници пасти у заборав. Има јако пуно људи о којима треба писати. Пример су брачни пар Ивић, Павле и Милка, о којима се мало писало, а изузетно су значајни.

Идеја академика Милоја Сарића

Идеју за оснивање Одбора за проучавање живота и рада научника у Србији и научника српског порекла, дао је покојни академик Милоје Сарић. Одбор је основан 1992. године, али је прва књига едиције изашла 1996. године. До сада је издато 15 књига. У њима су обрађене биографије 186 научника, а издате су и две књиге сажетака на енглеском језику.

Академик Владан Ђорђевић постављен је на чело одбора 2002. године

– Нисам се до тада много интересовао за историју науке, али мене је академик Сарић ангажовао да напишем биографију Константина Вороњеца, који је био мој први шеф катедре, за механику флуида. Када сам почео са писањем схватио сам колико је то важан посао. Син Константинов био је још жив и он ми је причао оно што је знао о свом оцу. Време пролази, син му је умро прошле године, унука зна знатно мање, и тако се временом круг сужава. Зато је важно да тако велики људи остану упамћени у народу а њихове биографије записане на време и за сва времена – каже академик Ђорђевић.

Ко пише биографије

Да би неко писао биографију научника требало би да је и сам у материји и да добро познаје не само онога о коме пише већ и тематику којом се бавио. И да при томе има и наративног дара. До сада су се као писци највише истакли аутори Снежана Бојовић, Александар Грубић, Радоје Чоловић, Видојко Јовић, Катица Стевановић Хедрих.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.