Среда, 19.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ГРЧКО-МАКЕДОНСКИ СПОР ОКО ИМЕНА

Односи две земље након распада СФРЈ

Груевски је масовно градио споменике античког времена, вредне стотине милиона евра, чиме је иритирао иредентизам код Грка
Зграда Владе Македоније у Скопљу (Фото Д. Вукосављевић)

Специјално за „Политику”
Дипломатска улога Хенрија Кисинџера, једног од најзначајнијих америчких дипломата и обавештајаца, није изостала ни у процесу распада СФР Југославије. Између осталог, на тему разлика у вези с именом Македоније успоставља дијалог између првог председника Македоније Кире Глигорова и грчког премијера Мицотакиса. Након овог сусрета, врло брзо спор, под покровитељством УН, постаје подигнут на највиши међународни дипломатски и политички ниво.

Месец и по након усвајања Резолуције о независности Македоније, на маргинама Светског економског форума у швајцарском граду Давосу, под покровитељством Хенрија Кисинџера, учесници овог скупа: премијер Константин Мицотакис и први говорник македонског Собрања Стојан Андов, 1. фебруара 1992. године, приведени су на ручак у једној вили у близини одржавања светског форума, а да ни сами нису знали куда и због чега иду. Самим тим, како каже Андов за „Политику”, у Македонији нико ништа није знао, па ни сам председник Глигоров.

„Када су ме увели у просторију где су већ седели познати амерички државни секретар Кисинџер и грчки премијер Мицотакис, ја сам мислио да је у питању нека грешка. Мицотакис ми је рекао: ’И ја сам мислио да је грешка, али није’ и понудио ми да седнем”, прича Андов.

На ручку који је трајао око сат и по Кисинџер је саветовао Мицотакиса да призна ’Републику Македонију’ и да јој помогне на европском путу.

Стојан Андов за наш лист након 26 година дочарава слику из Давоса: „Мицотакис је наводио тешкоће такве политичке одлуке. На крају разговора дао ми је папирић на коме је писало „Република Македонија – Скопље”. Рекао је да је то све што може да учини и замолио да се видим с Глигоровим како то да се изведе. Онда је Кисинџер упао, сугеришући да Глигоров и Мицотакис нађу повод да истовремено допутују у Америку, где ће дипломатија САД да организује тајни састанак. Мицотакис и Кисинџер нагласили су да о томе не сме да зна шира јавност, да ’загрејане главе’ у једној и у другој земљи не би поквариле ствар. Прихватили смо састанак. Месец дана након ручка у Давосу прво су у грчким, а онда и у македонским медијима почеле да цуре вести о могућностима таквог састанка у Америци и тако је ствар пропала.”

То је био почетак политичких неформалних разговора између две државе. Пре 25 година они су озваничени под покровитељством УН и за првог медијатора именован је Сајрус Венс. После његове оставке, Метју Нимиц, амерички дипломата и адвокат, продужио је преговоре које и дан-данас води. Након четврт века, ове године у Давосу званично су се састали премијер Грчке Ципрас и премијер Македоније Заев. Најновија вест је да је за грчку страну прихватљиво име Република Македонија (Скопље), дакле предлог Мицотакиса, стар 25 година.

Осамдесеттрогодишњи Андов наставља своју сторију око тајних разговора. Након повратка из Давоса, Андов информише Глигорова и спрема се за Париз како би с Французима разговарао о признатим границама утврђеним на Букурештанској конференцији 1913. године: „У септембру исте године у Београду приређује ми ручак Слободан Милошевић. Питам свог пријатеља: ’Молим те, чули смо да си предложио Мицотакису да делите Македонију. Како си то мислио?’ Милошевић ми одговара: ’Стојане, нисам уопште то ја предложио. То је предложио онај луди Самарас.’ Никада два братска народа (српски и македонски) неће заратити, сложио се Милошевић са мном.”

Пошто је и од Србије и од Француске Стојан Андов добио гаранције за очување постојећих граница, али не и од осталих комшија, Киро Глигоров одређује стратешку државну политику: евроатлантске интеграције и односе са суседним државама. Због очувања територијалне целовитости, прихвата предлог британске владе да се за пријем у УН усвоји име Бивша Југословенска Република Македонија, али само на неколико месеци, док се спор не реши. Међутим, Британци не пружају гаранције. Република Македонија 8. априла 1993. постаје 181. равноправна чланица УН, регистрована под одредницом Бивша Југословенска Република Македонија. Незванично, Грци то тешка срца прихватају, и то под притиском Америке.

Пре пријема у УН Грчка је у Лисабону јуна 1992. успела да на састанку Европског савета изгласа Лисабонску декларацију, којом ЕУ и званично тражи да Македонија мења име ако жели бити међународно призната (том састанку нису присуствовали Македонци јер нису имали право). Тај документ македонско Собрање резолуцијом одбацује као штетан. До данас Македонију је под уставним именом признало око 130 земаља. Међу њима су и сталне чланице СБ УН: Кина, САД и Русија. Од комшија Србија и Бугарска су међу првима признале име Република Македонија. Албанија је Македонију признала под референцом БЈРМ.

Билатералним договором који је потписан 1995. Грчка се обавезала да Македонију неће спречавати на евроатлантском путу, али то је није спречило да политичким ветом, на који има право, спречи њен пријем у ЕУ и у НАТО. Због непоштовања билатералног договора, Македонија тужи Грчку и добија спор.

Проблеми за македонске перспективе не долази само од Грка, већ и од саме македонске власти предвођене Николом Груевским, лидером ВМРО-ДПМНЕ, највеће македонске партије. у међународној заједници политички гнев је изазвао масовним прислушкивањем свог народа и нарушавањем демократије. Тако је, уз домаћу јавност, затражена његова смена и судска одговорност јер је оштетио државу, по речима актуелног премијера Заева, за пет милијарди евра. Недавно је осуђен на две године затвора јер је злоупотребио положај за куповину „мерцедеса” вредног 580.000 евра.

Пржинским уговором, чији су гаранти ЕУ и САД, успоставља се нова власт. Долази коалиција Социјалдемократске партије, коју предводи Зоран Заев, с главним коалиционим партнером албанском партијом ДУИ с Алијем Ахметијем.

Приликом преузимања власти у Собрању стара власт, уз помоћ симпатизера, до крви је бранила своје позиције. Интервенција полиције прекинула је даљи крвави сукоб у парламенту тек на упозорење америчког амбасадора да ће се умешати специјалне снаге из НАТО базе Бонстил (пошто је био угрожен мир, оваква информација кружи међу дипломатама у Скопљу).

Заева и Владу подржавају САД, ЕУ и НАТО. Убрзо се наглашава могућност евроатлантских процеса, али је та подршка повезана с променом имена македонске државе. Америчка администрација с потпредседником Пенсом на челу, председник ЕС Туск, председник ЕК Јункер, комесари Могеринијева и Хан, и Столтенберг политички подржавају Македонију да уђе у ЕУ и НАТО, али траже политичку и правну одлуку о промени уставног имена (као билатерални чин с Грчком). Све ово дешава се и поред тога што је Русија званично упозорила да евентуални пријем Македоније у НАТО угрожава мир у Македонији и региону.

На такво упозорење британска премијерка најоштрије је и веома отворено поручила да не жели да западни Балкан, а самим тим и Македонију, препусти Русији. Индиректно, то се односи и на Србију, као лидера на западном Балкану. Такву изјаву подржао је и председник Француске Макрон. Но, за Македонију и Србију веома је важно шта ће након одбијања предлога Заева за решење спора урадити канцеларка Меркел. Телефоном је потпредседник САД Пенс разговарао само са Ципрасом, док је Меркелова разговарала с оба премијера чије су земље у спору. Међутим, нико није саопштио садржај разговора. Професор међународног права скопског Универзитета „Кирил и Методије” Тони Дескоски и македонски политиколог и аналитичар Петар Арсовски период од распада СФРЈ за „Политику” коментаришу свако на свој начин.

Дескоски каже: „Регион западног Балкана је подручје које има потенцијал за нестабилност – у контексту нове конфронтације између западних савезника и Русије. Кључни извор такве нестабилности је недовршени процес помирења и неусаглашавање интереса између држава које су настале распадом СФРЈ. Природно је да САД и земље Европске уније настоје да се стабилизација изведе на два начина: прво, евроатлантском интеграцијом земаља из региона, и друго, јачањем регионалних веза. Тиме би се Русија потиснула из региона и умањила би се могућност за тзв. малигни руски утицај, односно покушај да коришћењем старих веза спречи дефинитивни прелазак у зону искључивог интереса Запада.”

Дескоски у свом закључку наглашава: „Остаје да у наредном периоду видимо да ли ће западни савезници коначно схватити да Грчка мора да учини још један корак. У противном, до компромиса око имена неће доћи, а тиме ће озбиљно бити угрожен процес интеграције осталих земаља из региона, Србије и Босне и Херцеговине, у НАТО. Тиме остају отворена врата за руско пенетрирање, а самим тим и за нову нестабилност.”

Петар Арсовски изнео је своје мишљење: „Оптимизам проширења Европске уније је цикличан, тј. долази и одлази у зависности од геостратешких померања из стања у самој Унији. Активирање Русије на овом подручју у принципу убрзава интересовање и аспирације Европске уније за овај део континента. Самим тим, ранији евроскептицизам у овом тренутку замењен је оптимизмом, чак и код најнесигурнијих чланица ЕУ. САД, с друге стране, имају стратешки интерес да се НАТО прошири до граница бившег СССР-а, стварајући тако зону утицаја и веће тржиште. Ту се САД и ЕУ разликују у интересу: док је једини циљ САД да се ова бафер зона прошири, ЕУ је истовремено у интерној дилеми, те анализира да ли је прво потребна реформа Уније или је ипак први приоритет њено проширење. Русија се том проширењу противи из стратешких разлога, тврдећи да то нарушава џентлменски договор направљен после Хладног рата.”

Арсовски сматра да главну снагу у грчко-македонском процесу представљају Американци: „САД су ту главни мотор иза политичког процеса евроатлантских интеграција Македоније.” По мишљењу нашег саговорника, главно политичко оружје Грка је следеће: „Главна окосница грчке стратегије је блокада евроатлантских интеграција Македоније све док се неопозивим механизмом (Уставом Македоније, рецимо) не одвоје идентитет и наслеђе садашње Македоније од северног дела Грчке, који има исто име, и античког македонског наслеђа, на које они желе ексклузивно право.”

Но, за Арсовског нема дилеме у вези са Грцима: „Не бих ја рекао да они желе поништити цео македонски идентитет, већ да желе јасну дистинкцију.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Милош
Било би лепо да наши новинари схвате да се СФРЈ није "распала" него је разбијена. Или да схвате да се свако тело распадне, ако га неко пре тога УБИЈЕ. СФР Југославију су разбили САД, НЕМАЧКА и Ватикан. О томе је донета одлука 1978. године у Упсали. Дакле Тито је још био жив. Тврдећи да се СФРЈ "распала" ми амнестирамо оне који су разбили СФРЈ, а на себе товаримо одговорност за туђи злочин. Зар пример Ирака, Либије, Авганистана и Сирије нису очигледан пример.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.