Широко је поље глумачко

„Лик Јована Деспотовића у трећем делу серије играће глумац Борис Пинговић, Небојшин пријатељ и колега са класе, и од срца му хвала што је прихватио ову незахвалну позицију”, рекла је недавно Наташа Дракулић.

Сценаристкиња серије „Убице мог оца” и те како је имала разлога да захвали глумцу који је са преминулим Небојшом Глоговцем био у класи професора Владимира Јевтовића. Јер, како наставити тамо где је познати глумац стао…

Борис Пинговић у разговору за „ТВ Ревију” искрено признаје да није очекивао да ће баш њега звати да тумачи лик који је Небојша оставио недовршеним. Био је, признаје, прилично затечен. И – потресен.

– Замолио сам да ми дају неколико дана да размислим. Потражио сам мишљења неколицине драгих људи којима верујем и сви су сматрали да би требало да прихватим позив. Драго ми је што су помислили да могу да наставим да тумачим лик Јована Деспотовића тамо где је Небојша стао, да можда могу да надоместим празнину којује он оставио за собом, али мораћу нажалост све да разочарам.

Нити могу, нити желим. Глоги је био један и једини. Ипак, неко је морао да се прихвати тога. Очито је било важно да лик Деспотовића настави да живи свој телевизијски живот, претпостављам да је то један од потпорних ликова. Али, ја се нећу трудити да будем Небојша, јер је то просто немогуће. Покушаћу да улози приђем на свој начин, а искрено се надам да ћу успети да бар донекле стигнем до нивоа који је Небојша увек постављао. Даћу све од себе – каже глумац кога телевизијска публика памти по улогама у серијама „Синђелићи”, „Равна гора” “ Горе доле”, „Лисице”, „Трагом Карађорђа”, „Жене са Дедиња”, „Цват липе на Балкану”, „На путу за Монтевидео” …

На наше питање како се припрема за улоге које је тумачио не само у серијама већ и бројним позоришним представама, глумац који је од 1994. године стални члан београдског Народног позоришта каже да, у годинама у којима је и са искуством које има, понекад дозвољава себи да га води интуиција.

– С годинама је лакше бавити се овим послом – каже кратко. Има ли импровизација приликом снимања серија или филмова, питамо га, а он одговара:

– Нема. Можда када се деси неки занимљив и спонтан моменат у глумачкој игри који обогати кадар или саму ситуацију. Али, у старту се ништа не препушта импровизацијама. Зато и постоји књига снимања.

Сматра и да серија коју потписује Драган Бјелогрлић „Сенке над Балканом” није поставила стандарде, како то многи говоре у последње време, већ је – вратила стандарде. Стандарде којих су се придржавали аутори сада култних телевизијских остварења каква су „Грлом у јагоде”, „Врућ ветар”, „Више од игре”…

Очекујете ли да вас позову у другу сезону „Сенки”, питамо Бориса Пинговића, а он каже:

– После 25 година бављења овим послом, ништа више не очекујем. С којим правом бих то могао да очекујем?

И додаје да глумци углавном не могу да диктирају ток своје каријере.

– Ми глумци смо се школовали за све медије и жанрове, а то је доста широко поље. Ја се трудим да одговорим на све изазове на најбољи могући начин, колико умем и знам. У позоришту, примера ради, због темељности процеса рада, има више времена за припрему, процес прављења позоришне представе напросто је исцрпнији. Дубље се залази. Буде по 40 и више проба – објашњава Пинговић.

И током четврт века проведених на даскама које живот значе, заиграо је у многим позоришним представама Гаврила Ардалионовића у „Идиоту” Достојевског, Ђорђа у „Максиму Црнојевићу” Лазе Костића, Џулијана Филда у Харвудовом „Мајстору”, Џонатана у Рејвенхиловим „Полароидима”, Премијера у „Цару Едипу”, Вершињина у „Три сестре”, Ерика Ларсена у „Загонетним варијацијама”, грађанина Пејџа у „Веселим женама виндзорским”, Жила у „Малим брачним злочинима”, како на сцени матичног Народног позоришта тако и ван њега.

Посебно место у својој биографији оставио је за њему изузетно драг пројекат – кабаре који је пре 14 година осмислио са колегом Небојшем Дугалићем у који су, у међувремену, „ускочили” и Нина Ћосић и Војислав Савић.

– Сада смо четворочлана вокално-инструментална банда. Реч је о музичко поетском кабареу. Говоримо стихове, анегдоте о нашим знаменитим људима, свирамо и певамо домаће и стране песме, оне које су нас обележиле и одредиле, шетамо кроз различите музичке правце и традиције. Важно је то да се ничим нисмо ограничили.

Гостовали смо и у Црној Гори, Републици Српској, представили се нашим људима у Лондону, Цириху… Врло су нас лепо примили. Враћамо их у нека дража и чини ми се боља времена. Али не само њих. Избрусили смо наш кабаре кроз интеракцију са публиком. И током протеклих 14 година наступили смо око 275 пута иако нисмо планирали да све то толико дуго траје, каже уз осмех.

Борис Пинговић је недавно свој глас позајмио јунаку Дизнијевог и Пиксаровог дугометражног анимираног филма „Невиђени”. Премијера филма чији је први део приказан 2004. године у Америци заказана је за 15. јун, а код нас ће бити само неколико дана касније. – То је прича о породици суперхероја која решава проблеме света, али нико од њих, па ни деца која такође имају супермоћи, не сме да открије да их имају. Први део филма је, иначе, овенчан Оскаром за најбољи дугометражни анимирани филм. То позајмљивање гласа уопште није лак посао. Страним глумцима је лакше него нама јер су они „прва рука”, али је било јако забавно радити у овом пројекту – каже Пинговић.

На питање због чега кроз наше серије и филмове неретко „шетају” једни исти глумци, наш саговорник каже да му се чини како „постоји опортунистички приступ разних продукција које мисле да ће они који су у тренду донети већу гледаност”.

– И то је тако када су серије у питању. Мисле, ако окупе ултрапопуларну екипу да ће то гарантовати  гледаност. Често не буде тако. Али глумци углавном немају избора, морају да прихвате да иду из серије у серију, упркос томе што су можда превише заступљени на малом екрану. Треба, ипак, плаћати рачуне и прехранити породицу. Тачно је да би и другима требало отворити простор, али, ово је суров посао – каже Борис Пинговић.