Петак, 20.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Властодржачки ген

Бенито Мусолини

ГЕНЕТИКА
Можемо ли да препознамо будућег саможивог властодршца? Судећи према истраживању на Јеврејском универзитету у Јерусалиму, одговор би требало да буде потврдан. Одгонетка се делом крије у генима.

Да ли ће нови налази олакшати да се растумачи склоност ка гомилању блага, својеврсна макијавелистичка црта таквих појединаца – од националних диктатора до „малих Хитлера” на радном месту?

Израелски истраживачи су пронашли тајну везу између „наследне јединице” чија је ознака AVPR1 и немилосрдног понашања. Послужили су се познатом економском вежбом, званом „диктаторска игра”, да разоткрију да ли је неко дарежљив или грамзив (попут негдашњег заирског самодршца Мобуту Сесе Секоа, који је пљачкао рудно богатство своје земље да би постао један од најбогатијих људи на свету, а народ оставио да грца у сиромаштву).

Научници не знају како гени упливишу на нечије понашање. Испоставља се да за појединце не важи стара изрека „Боље је давати него добијати”, објашњава руководилац необичног проучавања Ричард Ебштајн. У средишту за награђивање у мозговоима таквих настаје, можда, мање задовољство због човекољубивог чињења, што их наводи да буду саможиви.

Хормон човекољубља

Стога су на Јеврејском универзитету одлучили да ближе осмотре ген AVPR1, за који је одраније познато да ствара пријемнике (рецептори) у мозгу који препознају вазопресин, хормон умешан у човекољубље и даривање. Претходни налази на преријским волухарицама, врсти глодара, показали су да је он битан за одржање живота у чврсто повезаним чопорима.

И само по себи наметнуло се питање: да ли разлике у томе како се дотични рецептори испољавају раздвајају људе на мање и више дарежљиве?

У потрази за одговором испитали су узорке ДНК више од 200 високошколаца, пре него што су их замолили да одиграју “диктаторску игру”, чије име нису саопштили да не би утицали на понашање играча. Добровољци су сврстани у две дружине: „саможиве” (деспоти) и „примаоце” (назване А и Б учесници). Сваком себичном речено је да ће, када добије 50 шекела (око 14 долара) слободно одлучити да ли ће више или мање уделити некоме кога никад није раније срео. Уздарје је, дакле, потпуно зависило од даваочеве широкогрудости.

Око 18 одсто „саможивих” задржало је сав новац за себе, малтене трећина је разделила највише до половине, а само шест посто је великодушно поделило цео износ.

Несвакидашње истраживање обелоданило је да понашање и пол испитаника нису ни у каквој спрези. Али уочено је нешто веома занимљиво: поменута „наследна јединица” AVPR1 краћа је код себичних!

Похлепа или смисао

Није сасвим јасно како дужина гена утиче на пријемнике вазопресина: вероватно надзире како су расподељени у мозгу, а не укупан збир. Ричард Ебштајн указује да су код испитаника с краћим геном распоређени тако да, по свему судећи, ови осећају да су мање награђени када поклањају, мада је он прилично уверен да себичлук или диктаторска похлепа носи у себи наследни чинилац.

Да су у прошлости злогласни властодршци имали браћу близанце, лакше би се уочило код којег мањка милосрђе.

Упркос новим сазнањима, научници морају да буду обазриви када користе недовољно усавршено помагаало као што је „диктаторска игра” у закључивању да ли су појединци дарежљиви или нису, упозорава Никлас Бардсли са Универзитета Нотингем (Велика Британија), који годинама изучава овакве мозгалице.

Из властитог истраживачког искуства он наводи да су играчи који уобичајено дају новац, у улози деспота савршено срећни када га у игри узимају од других. А то указује да су очевидно дарежљивији учесници у јерусалимском истраживању, у суштини, подстакнути жељом да се потпуно упусте у игру, можда зато што осећају шта је то што се очекује да учине.

Уколико је то тачно, очигледно је да саможиви властодршци нису побуђени све већом и већом похлепом, већ једноставним изостанком смисла за друштвено понашање. Због тога нису ни у стању да осете шта би, на основу очекивања, требало да ураде. Такво виђење пристаје уз слику наивних а охолих самодржаца без осећаја неприкладности за своје делање и владање. Такве личности су се у историји појављивале са изненађујућим правилношћу, од римских царева преко Наполеона Бонапарте, Бенита Мусолонија до Садама Хусеина или Роберта Мугабеа, који грчевито чува власт суочен с неизвесним исходом недавних избора у Зимбабвеу.

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.