Први су учитељи судбоносни

Иди за својом искром и нећеш погрешити, назив је изложбе у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић” у Београду, посвећеној овога априла Милошу Н. Ђурићу, легенди Београдског универзитета, књижевнику, филозофу етичару, хеленисти, једном од наших најбољих преводилаца.

Аутори Даница Филиповић и др Никола Марковић изложбу су организовали из личног фонда Милоша Н. Ђурића у Универзитетској библиотеци, а поводом 40 година од његове смрти.

Изложба обухвата лична документа, копије чланака о животу и делу Милоша Н. Ђурића, преписку, професорове радове у периодици од 1958. до 1966, стране приказе дела Милоша Н. Ђурића, књиге превода, Ђурићеву докторску дисертацију „Проблеми философије културе” из 1929. године, „Историју хеленске књижевности”, „Историју хеленске етике” и друге. Изложен је и документ којим је 1918. године у Хрватској била забрањена Ђурићева књижевно-филозофска студија „Смрт мајке Југовића”. Изложба је употпуњена каталогом који је објавио „Службени гласник” из Београда.

Почетком априла у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић” организовано је и вече сећања на професора Милоша Н. Ђурића, а у програму су учествовали проф. др Мирослава Мирковић, проф. др Милена Јовановић и проф. др Миодраг Стојановић.

„Народне песме биле су прве књиге које ми је отац, учитељ, ставио у руке. Свих оних девет књига знао сам напамет. Често сам се враћао Вишњићу. Кад год сам зажелео да осетим сву лепоту и дубину народног говора. Да. Вишњић је наш Хомер. Учитељ ми се звао Марковац, био је добар. Мислим да су први учитељи судбоносни... У шестом разреду преводио сам већ Есхиловог `Прометеја`”, речи су сећања Милоша Н. Ђурића на детињство.

Из одлично приређеног каталога изложбе сазнајемо обиље података о Милошу Н. Ђурићу као научнику и човеку. Рођен је 14. јануара 1892. године у Бенковцу (славонском). Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду. Докторирао је у Загребу 1929. године. Службу је започео као учитељ и професор, предавао је и у Другој мушкој гимназији у Београду. У септембру 1928. године Милош Н. Ђурић почео је да ради на Филозофском факултету у Београду. За време рата, окупаторске власти пензионисале су га и удаљиле са Универзитета због тога што је одбио да потпише „Апел српском народу”, проглас против комуниста.

„Не могу да потпишем апел против партизана када се међу њима налази више од половине мојих студената. Шта ће ми рећи када се поново сретнемо?”, рекао је професор. „Потпиши, Мишо, страдаћеш”, дошапнуо му је један професор музике. „Лако је теби”, одговорио је Ђурић том професору, „ти у некакве дипле свираш, а ја предајем етику”.

У концентрационом логору на Бањици, у који је затим био послат, најтежа су му била јутра у којима би угледао капуте које су оставили стрељани у току претходних ноћи. „Тешко ми је било што мој син, васпитан напредним идејама, није знао зашто сам тамо одведен. Било ми је тешко због помисли да ће он можда мислити да су ме тамо одвели не као родољуба. Срећом, дознао је прави разлог”, говорио је професор Ђурић.

У поменутом каталогу изложбе може се прочитати и да је Растко, свршени матурант, син јединац Милоша Ђурића, погинуо 8. априла 1945. године у Славонији, јуришајући на непријатељске положаје.

„Отац је тражио по бојишту тело свог сина, али га није нашао. Бол за сином учинио га је још племенитијим. У својим ученицима налазио је синове и кћери, у сарадницима другове, у пријатељима браћу и сестре, у патњи мудрост, у сталном раду победу над болом.”

Управо су јединцу Растку посвећени многи преводи и научни радови Милоша Н. Ђурића, објашњава Даница Филиповић.

„Поред модерних философа и психолога – Тагоре, Дјуранта, Адлера и Јунга, превео сам целог Есхила, затим сам превео Софокла, Еурипида, Аристофана, Ксенофонта, Платона, Аристотела, Епикура, Плутарха, Аријана, Лукијана, Лонга и друге, и написао низ студија, огледа и расправа о тим писцима”, говорио је Милош Ђурић.

– Ђурић је објавио близу 400 библиографских јединица, радова из области класичне књижевности и филозофије, више од 10.000 страница оригиналног текста, каже ауторка изложбе Даница Филиповић, додајући да су и пре Милоша Н. Ђурића постојали преводи Хомера и других хеленских класичара, али да се преокрет који је Ђурић начинио састојао у томе што је он дословно претакао један језик у други, преносећи дух оригинала на српски језик.

После рата, Ђурић је наставио да ради на Филозофском факултету, а 1950. године изабран је за редовног професора на Катедри класичне филологије. Пензионисан је 1962. године, али је наставио да предаје историју хеленске књижевности. Био је вољени професор, кога су студенти од миља међу собом звали „чика Миша”.

За дописног члана САНУ изабран је 1955. године, а за редовног 1961. године. Преминуо је 5. децембра 1967. године.

Марина Вулићевић

------------------------------------------------------

Вечити Хелени

„Највише напора сам уложио и највише волим своје дело `Историја хеленске етике`, које сам почео још у бањичком логору 1941. године. Ту сам показао да историја хеленске етике није историја минулих схватања света, живота, ни извор историјских сазнања, него један од најмоћнијих културнотворних чинилаца и ризница свагда актуелних и животних вредности. Понекад се чини да су Хелени као философи одиграли своју улогу, да су за свагда утонули под површину времена, али су они беспрекидно, од времена до времена добри пливачи и рониоци, као и њихов довитљиви и сналажљиви Одисеј; излазе на светлост али не да нам буду норма, него као што је рекао Т. Зјелински да буду семе и да изазивају смисао за развитак етичке свести... Преводи `Илијаде` и `Одисеје` моји су највећи преводилачки подвизи...”, речи су Милоша Н. Ђурића.