У Брчком пушење убија на три језика

Од нашег специјалног извештача
Брчко – На паклу цигарета, купљеном у било којој продавници, одштампано је упозорење: „Пушење убија”. Да би то схватили припадници све три етничке заједнице, упозорење је исписано на три језика, без обзира на то што се на сва три исто изговара. Али, Срби ће опомену читати на ћирилици, а за Хрвате и Бошњаке је два пута написано латиницом: „Пушење убија”.

Чињеница да ником у Дистрикту Брчко није потребан преводилац да би разговарао са комшијом друге вере и нације, те да сви добро знају оба писма, не може да поколеба творце троетничности у дејтонском експерименту „дистрикт”.

Све је, дакле, подређено равноправности припадника трију нација у некадашњој посавској општини, а сада државици у држави БиХ.

Тако је по слову закона.

А како је у животу?

У „Просвјети”, српском просветном и културном друштву, на округлом столу се говорило о положају српског језика у школском систему брчанског дистрикта. Гимназијски професор на одређено време Ведрана Драгичевић је, у занимљивом уводу за разговор, изнела више примера из праксе.

– У школама је ђацима забрањено да се користе екавицом; чак и кад рецитују Змаја, Дучића или Ршумовића, песме морају да буду преведене на „српски” језик. За политичаре је ијекавски изговор српски језик, а екавштина је добила своје име, а то је – србијански језик. Апсолутно је присутна намера да се два вида нашег језика раслоје на два језика. У подмајевичком селу Босанска Бијела (мешовито становништво) српски ђаци слушају веронауку на хрватском. Имамо пример да је ученик написао матурски рад ћирилицом, а једна професорка му је замерила: „Зар си баш морао ћирилицом”. Да апсурд буде већи, професорка је Српкиња – само су неки од више случајева које је истакла професорка Драгичевић, тражећи од Срба у влади дистрикта да не окрећу главу од ових проблема.

Додајмо реченом и изјаву једног новинара Радио Брчког. У радију су три уредника информативног програма. Кад је дежурни Хрват уредник, онда се вести српских новинара преводе на хрватски, па „одјељење” постаје „одјел”, а „током” се преводи на „тијеком”.

Било је то довољно да се за округлим столом огласи познати београдски (некада сарајевски) лингвиста др Милош Ковачевић.

– Не само у Брчком већ и у другим случајевима, о језику не одлучују лингвисти и филолози, већ политичари. Најновији пример је кад је, пред захтевом Бошњака, „српско држављанство” у пасошима преименовано у „држављанство Србије”. Знано је да је Аустроугарска узела задатак да Србе приведе цивилизованим народима, а главну сметњу у томе је видела у ћирилици, па ју је и забранила. На шта би се свела српска књижевност без екавице? Шта бисмо то изучавали у таквој књижевности? – била су реторска Ковачевићева питања.

Овај лингвиста је тражио да се стање у Дистрикту Брчко не прећуткује, јер „ако се о некој глупости дуго ћути, она постаје правило”.

Др Зорица Никитовић и др Ранко Поповић, чланови Друштва српског језика и књижевности у РС, обелоданили су да у уџбеницима нема лекција о троструком страдању Срба у 20. веку, јер „потребно је разводнити њихову свест о идентитету”.

– Иако Хрвати својатају икавицу, она је српски вид штокавског говора и не смемо је се одрицати. Зар је не срећемо код Срба у Азбуковици, а то је предео у западној Србији. У прошлом рату су Срби икавци протерани из Купрешког поља да би им се на том простору затро траг – подсетила је професорка Никитовић.