Подмлађивање бронзане Францускиње с Калемегдана
Има 88 година, али и даље изгледа моћно. Три месеца није мрднула с места нити јој се лице од лежања наборало. Напротив, постало је свежије, млађе, торзо затегнутији, а руке глатке.
За подмлађен изгледа бронзане даме с Калемегдана, популарне Францускиње, тешке пет тона, заслужан је тим стручњака предвођен нашим чувеним вајаром и рестауратором Зораном Кузмановићем.
Статуа са Споменика захвалности Француској пре неколико месеци уз помоћ крана и челичних ланаца склоњена је с места где је деценијама стајала и сада лежи у монтажној хали постављеној неколико метара даље.
Пре неколико дана она је окренута из положаја у коме је била претходних седамдесетак дана јер се приводи крају рестаурација горњег дела статуе.
Најтежи део посла – уклањање око пет тона бетона смештеног у доњем делу статуе – завршено је. Управо тај бетон, који је Иван Мештровић налио 1930. године како би Францускињу учврстио, направио је и највећи број оштећења.
– Највише пукотина, величине и до 20 милиметара налазило се у доњем делу скулптуре. То се посебно да видети на стопалима. Због тога је прва фаза реконструкције обухватала уклањање бетона из унутрашњости скулптуре. За то се користила опрема за штемовање тако да се строго водило рачуна да се не прилази бронзаним зидовима. Део бетона уз бронзу очишћен је ситнијим прецизним алатима. Унутар скулптуре било је посла на спојевима јер је Францускиња састављена из делова. Спојеви у оно време нису рађени заварима већ су накивани и учвршћивани шрафовима. На тим деловима на средини торза било је такође пукотина – објашњава Кузмановић.
У време када је скулптура рађена бетон је био нов материјал и коришћен је и где треба и где не треба.
– Бронза и бетон су материјали различитих природа и они не могу да стоје један уз други. Састав бронзе био је лош. Претпостављамо да је у то време за прављење легуре кориштена велика количина топовских чаура. Проценат цинка у легури варира од 13 до 24 одсто, а требало би да га буде до пет. На одливку је било доста грешака – чак 50 рупа на само једном квадрату. То се да видети на бутини скулптуре. Рупе су тада попуњавали тако што су у њих стављали комаде бронзе и ковали их – објашњава Кузмановић.
Осим унутрашњег чишћења урађено је и спољашње које је подразумевало уклањање гарежи. За тај посао било је потребно око два месеца.
– Потрудићемо се да постигнемо ону патину коју време оставља на споменицима. То је примеса тамно браон боје, са зеленим нијансама. Успели смо да се изборимо са свим недостацима. Користили смо најновије технологије како би савладали тако лош састав материјала и скулптуру учврстили у компактну целину. Францускињу ћемо уместо бетона, за нови постамент, везати прохромском конструкцијом, а све би требало да буде завршено до 10. августа – каже Кузмановић.
Овај вајар радио је рестаурацију „Дечака са Чукур-чесме”, кога су вандали пре осам година изломили на 22 дела, „Жетелицу”, једну од најстаријих парковских скулптура у граду смештену у Топчидерском парку, Споменик „Слобода” на Иришком венцу, а његово вајарско решење су јарболи испред Скупштине Србије...
Сорбона и Ратници иду у Музеј града
Споменик захвалности монументални је споменик националног карактера настао као израз захвалности Француској за помоћ у Великом рату. Рад је Ивана Мештровића, а свечано је откривен 11. новембра 1930. године. Централна женска фигура представља симбол Француске, која у тренутку рата јуриша у помоћ Србији. На источној страни постамента била је постављена барељефна композиција „Сорбона”, а на западној страни се налазиo барељеф „Ратници”. На преостале две стране постамента били су натписи „Волимо Француску као што је она нас волела” и „А ла Франс”.
Оригинали барељефа „Сорбона” и „Ратници” с постамента споменика, рад Мештровићевих сарадника – Франа Кршинића, Антуна Аугустинчића, Грге Антунца, Шимета Дујмића и Орландинија, у складу с упутствима Министарства културе и градског Завода за заштиту споменика културе града – предаће се Музеју града Београда на чување. На постаменту споменика биће постављене реплике ових барељефа, које изводи вајар Горан Чпајак, редовни професор Факултета примењених уметности.
Споменик захвалности Француској културно је добро од великог значаја за Србију од 1983. године.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
