„Воли своју земљу у којој си се родио и у којој живиш, јер она је твоја домовина вели наша Библија”, прибележено је за потоње генерације у „Споменици погинулих српских Јевреја у Балканском и Светском рату”. Потомци Срба Мојсијеваца написаше још и да су доследни тим речима, од када су напустили своју рођену груду, били кроз сва времена добри грађани, свуда куд их је водио пут историје.
Повест бележи да је Јевреја, српских ратника било још у Српско-турским ратовима од 1876–1878. године, али је њихова љубав за српску земљу дошла до пуног и свестраног изражаја у Балканским и Првом светском рату, када су као грађани и војници, стари и млади, примили своју дужност искрено и са самопрегоревањем.
Око шест стотина ратника, од око 7.000 јеврејских житеља у предратној Србији, неколико стотина рањеника, довољан број јунака одликованих за храброст на бојноме пољу, близу 150 гробова јеврејских палих неимара на остварењу српске заветне мисли – стотине јеврејске ратне сирочади, велик број инвалида, цео један крај, цела Јеврејска Махала на београдској Јалији са погинулим старцима, женама и нејачи под рушевинама својих домова проузрокованим непријатељевим бомбардовањем – све су то речити доказ њихове љубави према Српскоме народу и оданости према својој Отаџбини”, записано је у вредној Споменици.
У Јеврејском историјском музеју у Београду, који је посветио изложбу српским Јеврејима који су као ратници или медицинско особље учествовали у свим ратовима за слободу Србије 1912–1918., нашла се и једна архивска кутија са око 35 фотографија међу којима и оригинална слика до сада непознате српско-јеврејске хероине Наталије Нети Мунк која на леђима носи болесног човека из периода ужасне епидемије тифуса. Иначе, она је рођена Београђанка, добитница низа одликовања, међу којима и Карађорђеве звезде са мачевима.
Ту су и чланци из „Политике” и оригинални „Дневник евакуације” из 1916. године коњичког официра Моше Мевораха, који је, осим што је ратовао изванредно цртао, па и једно војничко ћебе које је прелазило Албанију и штитило од зиме свог власника Гавриела Новоновића, сефарда из Приштине… О држању Срба Мојсијеве вере, како су себе називали Јевреји тога доба, „Политика” из 1933. године пише: …„У ратовима за ослобођење, које је водила Србија, учествовали су и сви наши Јевреји. Равноправни у свему са осталим грађанима, били су увек међу првима који су испуњавали и своје обавезе. Када је требало поћи у рат наши Јевреји пошли су… не заостајући нимало за осталима.”
Тако из кутака прошлости израња лик поднаредника, голобрадог Леона Б. Лебла, који живот даде у истом боју, а кости му осташе у истом гробу са српском браћом и онај Београђанина Давида И. Амара, резервног коњичког поручника, ратника у Балканским ратовима одликованог Медаљом за храброст и ревносну службу. Ту је и први адвокат међу београдским Јеврејима, Давид А. Коен, који даде живот не желећи да се одрекне своје књиге „Бог чува Србију – Апотеоза српском генију у светлости религије” и два брата Давича, два Хаима, који одужише дуг према Отаџбини…
Треба говорити и о октобру 1915. године када су се на Београд обрушиле аустроугарске и немачке снаге, а осим француских артиљераца и руских морнара у одбрани престонице учествовали су и Јевреји са Дорћола. Том приликом истакао се командант батаљона, мајор Аврам Бехара. Септембра две године каније Никола Пашић у САД упутио је санитетског капетана др Давида Албалу са задатком да пропагира ратне циљеве Србије међу америчким Јеврејима, а почетком 1918. преко океана прешао је и главни рабин Србије др Исак Алкалај са истим задатком.
