Понедељак, 24.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ТЕМА НЕДЕЉЕ

Само ме галеб није издао

Потресна исповест најмлађег голооточанина Божидара Бошка Вуловића, који је са 17 година постао заточеник пакленог острва
Божидар Бошкo Вуловић испред слике каменог острва пакла, уоквирене бодљикавом жицом (Фото А. Васиљевић)

Удбе нема, а ја сам остарио. Дакле, могу да причам, каже адвокат Божидар Бошко Вуловић, палећи цигарету. На зиду његовог стана је слика Голог отока. Тиркизно море и камено острво које је Тито претворио у пакао током обрачуна са Стаљином. Пре хапшења, Вуловића политика није занимала, али је на Голом отоку постао комуниста. Тита сматра мангупом, а Александра Ранковића обичним сељачетом.

– Свет се данас налази на раскрсници и само је питање хоће ли се из глобализма склизнути у фашизам или комунизам – смеје се најмлађи голооточанин, верујући да ће његова идеја коначно победити. Али, он не би желео да то буде комунизам ни Тита ни Стаљина.

Као што човек дише или пије воду, он мора да буде запослен и живи од свога рада. То је његова идеологија. Не говори Вуловић узалуд о води. Жеђ га је прогонила на Голом отоку јер су кажњеници добијали три децилитара воде дневно. До пре 10 година није могао да заспи док поред себе нема флашу воде. Лекари су одавно престали да анализирају његово здравље јер после мучења које је доживео не могу да схвате како уопште дише. Он не одустаје. Пали још једну цигарету, сипа нам лозу и сећа се.

Био је ђак осмог разреда гимназије у Котору када су у његовом крају освануле пароле „Доле Тито, живио Стаљин”. На велики одмор 25. фебруара 1950. године дошла су двојица младих официра Удбе. Почели су да га испитују: „Ко је писао пароле на Молу?”

Када је рекао: Не знам – викнули су му да се не прави луд. Пароле су писане кредом, а Бошко је био ђак, па су официри закључили: само ђак је могао да пише против Тита. Била је то једначина иследника која ће му заувек променити живот. Официри нису имали разумевања за његову аполитичност. Стрпали су га у подрум Удбе. Увече је дошао официр Рађеновић и почео да га брутално туче. „Признај да си ти писао”, урлао је на њега.

„Признаћу ти шта год хоћеш, али нисам писао”, одговарао је уплашени гимназијалац. Удбаш га је батинао песницама и чизмама, газио га је. Око поноћи му је рекао: „Ако признаш да си ти писао пароле, нећу те дирнути. Дајем ти часну партизанску реч.” Пре тога му је рекао како ће завршити. Упуцаће га пиштољем, бацити преко ограде и рећи да је покушао да побегне.

„Боље жив у затвору, него мртав на слободи”, размишљао је Бошко. Тада је удбашу признао да је писао пароле. У подруму је слушао гласове рођака из Поморске школе. Свако од њих, после мучења, признао је да је писао пароле. Одвели си их у Которски затвор, сабирни центар за све информбировце Црне Горе. Непрестано су их мучили.

Неки кључар Божо Јанковић је показивао нарочити ентузијазам. Бошко га више никада није видео. Чуо је да је побегао у Мрчајевце због срамоте која га је прогонила. Тамо је умро.

– Гурао нас је тај Јанковић везане као клупко од трећег спрата до подрума низ степенице, али сам преживео тако што сам само чувао да не повредим главу. Давили су нас водом, а потом ударали батином по табанима – прича он, сипајући још једну чашу воде.

У Которском затвору провео је пет месеци, док се није формирала група за одлазак на Голи оток.

Средином јула 1950. године, камионима их спроводе у Игало. Операција је спроведена у тајности, како радни људи и грађани не би видели толики број заточеника. Из камиона их везане убацују у сточне вагоне. Путовали су возом до Сарајева, потом до Топчидера, али се уклета композиција ни ту не зауставља. Кренула је ка Загребу.

Кроз пукотине вагона могли су да посматрају табле с именима градова.

– Воз се није заустављао. Приметио сам да смо на мору, према одсјају на месечини. Убацили су нас у потпалубље брода. Чуо сам осовину мотора која се покреће. После неколико часова, брод је стигао на Голи оток. Дочекали су нас кажњеници с узвицима: „Уа, банда, доле издајници!” Видим, они исти као ми. Било их је 3.000 из свих павиљона. Прошли смо кроз шпалир од пристаништа до дрвених барака, све до врха логора. Сада људи тај шпалир у литератури зову „топли зец”. Какав црни „топли зец”. Био је то строј. Трчали смо, а они су нас ударали. Ипак, нису чинили то пуном снагом. Да нам је свакако од њих ударио чвргу, били бисмо мртви.

Све до августа 1952. године био је заточеник на острву ужаса. Али, када су им рекли да су слободни, није отишао кући. Убацили су га у групу од 400 до 500 бивших кажњеника и формирали радну бригаду „Марко Орешковић”. Пошли су на Тару да обнављају одмаралиште Удбе. Била је то перверзна операција Титових иследника. Доскорашњи осуђеници певали су револуционарне песме, клицали Титу и реновирали одмаралиште за своје мучитеље!

Показује слику с Таре, као акцијаш. На фотографији изгледа као филмски глумац. И смеје се, без трагова горчине:

– Неко би помислио да нам је пријало сунчање на Голом отоку.

Била су то два лета незамисливе тортуре. Није се купао од дана када су га ухапсили, све до априла 1951. године. Чувари им нису дозвољавали да се окупају у мору. Вашке су се накотиле. Преживели су и епидемију пегавог тифуса. Следовања хране су свакога дана била иста. По неколико зрна пасуља за доручак, ручак и вечеру.

Али, он је већ изашао из жице јер је управа логора добила три рибарска брода. Као поморац, пријавио се и преселио на брод. Спавао је на броду и ловио рибу. Ту, на броду, први пут се окупао у кабини. То за њега није био хотел.

– Био је то Елдорадо – каже он.

У процесу преваспитавања и враћања на Титов пут одржавали су политичке конференције. После пропагандних часова, провлачили су их поновио кроз строј, где су кажњеници тукли једни друге, вичући „Уа, банда!” Имали су и такозвани преглед штампе. Свака барака је добијала по један примерак новина – „Политику”, „Борбу”, „Побједу”... Културни референт је био такође осуђеник. Заправо је свака барака била састављена од четири вода, имала је собног старешину, заменика и културно-просветног референта. Сви су били обједињени у кажњеничком центру, који су руководили људи од највећег поверења Удбе.

– Желели су да представе рад на Голом отоку као бесмислен, као пребацивање камења с једног на други крај острва. Али, испоставило се да смо, радећи у каменолому, производили сировине које су удбаши, преко италијанског брода „Анита”, извозили на Запад. Експорт-импорт предузеће „Велебит” из Ријеке било је задужено за пласман камења с Голог отока. Од тог новца, заслуженим официрима Удбе су за мали новац продаване „фолксваген бубе”.

Вуловић се сећа како су многи кажњеници умирали. Многи су убијани после пребијања. За егзекуције су били задужени такозвани босанци који су стизали из Сарајева, а потом распоређивани по баракама.

– Гладни, несрећни људи, испуштали су душу. Познајем доста њих који су извршавали самоубиства. Зграбили би камен и скакали у море.

После доласка с Таре, Вуловић је дипломирао на Правном факултету у Београду, добио стипендију министарства правде, али је убрзо откривено да је он голооточанин. Никада због тога није постао судија.

– Добро је што је било тако. Тешко је судити људима – признаје он. Неколико пута је, шетајући Београдом, видео Јову Капичића. Никада није желео да му приђе и каже му било шта, као и неколицини иследника који су га мучили. Последњи пут, Удба га је звала на информативни разговор 1984. године. Желели су да чују шта се прича у његовој канцеларији. Он се насмејао и запалио цигарету.

Не осећа мржњу ни према коме. Тврди да је мржња опасна страст, иако је сваке проклете ноћи сањао како ће се осветити мучитељима. Године су пролазиле, а мржња га је напуштала. На Голом отоку је смишљао стихове, али их није ни записивао, ни изговарао. Изгубио је поверење у свакога на Голом отоку.

– Да бих бар с неким могао да разговарам, створио сам лик једног галеба, сигуран да неће никоме рећи оно што му поверим. Отуда га и зовем „мој галебе”. То је био мој најбољи другар.

Упамтио је сваку риму коју је рецитовао галебу, а потом је све песме исписао током једне ноћи. Назив збирке песама Божидара Бошка Вуловића гласи „Голооточка лирика једног матуранта”. Није то била ни писмена, ни усмена поезија. Била је то – упамћена лирика. Божидар Бошко Вуловић никада није објавио своју збирку песама.

 

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

dragan
Vrlo poucan clanak. Samo nema odgovora kakvi su to bili ljudi kada su mogli namerno naneti toliku nepravdu i zlo. Da li smo danas bolji? Ja sumnjam. Kako taj primitivizam promeniti? To ni ptica nezna

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.