Свега неколико сати било је довољно инжењерској јединици Војске Србије да понтонским мостом повеже Земунски кеј са Великим ратним острвом. Плутајућа ћуприја је постављена, купалишна сезона званично отворена, плажа ће оживети чим сунце снажније засија, а приче о спајању Земуна са једном од најлепших дунавских ада „фиксним” мостом и даље ће бити актуелне.
Идеја о измештању Старог савског моста на место где се од пре неки дан налази војни понтон још није добила свој епилог, јер једнако заинтересовани за премошћавање реке су и они који сматрају да би Стари мост требало поставити између новобеоградских блокова и Аде Циганлије.
Засад је у сваком случају рано говорити о тачној локацији на коју ће бити премештена ова конструкција, будући да читава операција неће почети барем још годину дана, док не буде завршено постављање шина преко Моста на Ади.
И док ова прича још траје, ваља подсетити да је пре нешто више од пет година сачињен идејни урбанистички пројекат за изградњу фиксног пешачког моста који би повезивао Земунски кеј и плажу Лидо.
„Тиме би практично био испуњен вишедеценијски сан Земунаца и осталих заљубљеника у острво”, рекао је тада за „Политику” аутор пројекта Милосав Миша Стаменов, у оно време члан Већа градске општине Земун.
Главна улога у овом пројекту припадала је пешачком мосту који је требало да буде дугачак 350, а широк шест метара. Било је предвиђено да његови носачи буту бетонски, конструкција метална, а газна површина од дрвета.
Преко њега би, наравно, поред туриста пешака, прелазила и специјализована доставна, полицијска, војна, ватрогасна и возила Хитне помоћи. Трошкови изградње требало је да износе између пет и пет и по милиона евра, а био би постављен на истом месту на коме војска већ годинама инсталира понтон.
Поменути идејни пројекат предвиђао је и изградњу ресторана-видиковца, висине 26 метара, који би био постављен пред улазак на мост, док је на самом Великом ратном острву замишљен ресторан у облику велике сојенице, у чијем би саставу било двадесетак апартманских јединица, намењених туристима, или еколозима, биолозима, као и учесницима неких стручних семинара.
Такође, било је предвиђено да се на острву постави спортско-рекреативни центар са теренима за спортове који су на овај, или онај начин везани за воду, а били би ту и такозвани пратећи објекти за администрацију, лекарско особље, полицију и ватрогасце, спасилачку службу.
О овој идеји данас се међутим готово и не говори, барем не као о пројекту који је изводљив. На задовољство једног мањег дела јавности у који спадају власници чамаца и природњаци којима смета свака помисао на комерцијализацију острва и премошћавање Дунава.
