Прави новинар ништа не верује властима

Извештачи су лењи, уредници плашљиви и зато недостаје добрих прича у медијима, примећује у недавно објављеним мемоарима један од најпознатијих америчких новинара, мислећи на приче попут оне која је њега прославила – открића масакра над вијетнамским цивилима.

Захваљујући Симору Хершу (81), Американци су 1969. сазнали да је годину дана раније њихова војска у засеоку Ми Лај побила више стотина ненаоружаних становника укључујући жене и децу. То истраживање је одјекнуло широм света, аутору обезбедило „Пулицера” и посао у „Њујорк тајмсу”, док је америчку јавност почело да окреће против Вијетнамског рата.

У својој новој књизи „Репортер”, Херш се присећа колико је морао да буде упоран да би прикупио податке о догађајима из Ми Лаја и како су га, пре него што је текст коначно објављен, одбила чак тројица уредника. 

Иако су се наводи испоставили као тачни, магазини којима се Херш обраћао нису смели да објаве његова сазнања, прибојавајући се да она исувише одударају од слике рата коју је приказивала влада. Херш се и током касније каријере држао правила да улога новинарства управо и јесте да преиспитује и ако треба – оспорава званичну (владину) верзију догађаја, што у својим мемоарима препоручује и осталим колегама.

У одломцима које преносе медији, пише да се никад није уклопио у главна струјања америчких редакција баш због тога што је стално сумњао у све што је тврдила свака вашингтонска администрација. Његов закључак је да је највећа бољка седме силе – самоцензура. Признаје и сопствене пропусте, као онда кад је, и поред уверљивих извора, одустао од тога да јави да је Ричард Никсон претукао супругу непосредно после напуштања Беле куће. Није се, међутим, двоумио да треба да објави да је ЦИА незаконито шпијунирала антиратне активисте, америчке држављане, што је 1974. потврдило његово место у врху америчких истраживачких новинара. У његове најпознатије чланке спада и онај из ере рата против тероризма, кад је обелоданио истину о злостављању затвореника у ирачком затвору Абу Граиб. И поред тога што је важио за најбољег истраживачког новинара, Херш је пре неколико година поново доживео да буде одбијен. „Њујоркер”, за који је почео да пише 1993, није желео да штампа његов чланак о убиству Осаме бин Ладена 2011. у Пакистану јер је побијао готово све што је саопштавала Обамина администрација. Према званичној верзији, Пакистан није знао да се вођа Ал Каиде крије на његовој територији, а америчка влада није ни обавештавала Исламабад о Бин Ладеновој ликвидацији. Херш је, међутим, писао да је пакистанска влада годинама држала Бин Ладена у заробљеништву и да је о томе после неког времена обавестила и Американце, којима је коначно и помогла у егзекуцији непријатеља број један. Обама наводно није одржао реч да ће вест обелоданити са закашњењем јер није могао да дочека да, како тврди Херш, заради политичке поене у години пре избора.

Амерички новинар верује да је одувек био аутсајдер у професији и поред тога што је радио за најутицајније медије и добијао најзначајнија признања. Да се ни данас не би сложио са већином колега, потврдио је у интервјуу за „Њујорк тајмс”, износећи сумњу да је 13 Руса, против којих је подигнута оптужница за мешање у дуел између Доналда Трампа и Хилари Клинтон, могло да преокрене ток америчких избора. На питање свог некадашњег листа зашто се не бави Трамповом владавином, одговорио је: „Нећу ништа да пишем о периоду од последње две године. Та прича је (у медијима) закована – Трамп је лош, демократе су добре. Наравно, ствари су мало сложеније. Много сложеније. Сумњам да би ми ’Њујорк тајмс’ или ’Вашингтон пост’ објавили текст.”

Како констатује у књизи, неки од најтежих проблема савременог новинарства јесу 24-часовни информативни циклус и „Твитер”, за који сматра да је „натопљен лажним вестима, претеривањима и непотпуним информацијама”. Закључује да би седма сила морала да се врати својим основама: „Бити први ни изблиза није толико важно колико бити тачан” и „Чак и ако вам мајка каже да вас воли, проверите.”

Вест о Југославија сакрила Ми Лај

Херш пише да је његова ексклузива, објављена у новембру 1969, све време била испред носа и другим новинарима, али да нико није схватао где треба да гледа. Мисли на чињеницу да је „Њујорк тајмс” у септембру исте године на известан начин први јавио шта се догодило у Ми Лају преневши кратку вест АП од свега неколико редова да је један амерички официр оптужен због убиства „више од једног цивила” у Вијетнаму. Перјаница америчког журнализма је такорећи сахранила ексклузиву на 14. страни, испод дугачког текста специјалног извештача из Београда о посети совјетског министра спољних послова Титу. Једна од највећих прича из Вијетнамског рата завршила је гурнута испод извештаја о првој посети високог представника Москве Југославији после совјетске окупације Чехославачке, која је годину дана раније покварила односе између Југославије и СССР