Живо културно наслеђе Србије

Житним класовима, ружама, крстом и свим оним што симболизује изобиље, здравље и напредак домаћинства – украшен је славски колач. Шаре су уз молитву светитељу, заштитнику породице, од теста као танким везеним нитима правили женски прсти. Славски колач сече се у цркви или уз благослов свештеника у породици када се окупе њени чланови, родбина и пријатељи. Пали се славска свећа и чита „Оче наш”.

Срби препознају славу као важан породични празник и исказивање националног идентитета. Колико је велики значај крсне славе потврђује и чињеница да је уписана на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа. Тридесет седам елемената уписaних у Национални регистар, као и нематеријално културно наслеђе Србије које је на Унесковој Репрезентативној листи нематеријалног културног наслеђа човечанства представљени су синоћ на изложби „Нематеријално културно наслеђе Србије” у Етнографском музеју у Београду.

На поставци чији је аутор Данијела Филиповић, кустос и руководилац Центра за нематеријално културно наслеђе у Етнографском музеју, приказани су експонати који илуструју шта смо све уврстили и уписали у регистар Националног живог наслеђа. То се осим на фотографијама и видео-материјалима може видети и у стакленим витринама у којима су смештене гајде, накит, гусле, дрвене чутуре, чиније, везени јастуци, свећњаци и низ других предмета који плене својом лепотом.

Посетиоци су у прилици и да уз сваки експонат на паноима прочитају личну карту тог предмета, али и причу која открива како се од зуба времена отргло и сачувало оно што чини наше национално културно благо. Ту је и прича о колу, распрострањеној народној игри у Србији. Најстарије верзије кола, „Моравац” и „Кукуњеш”, како пише, забележене су на територији централне Србије у другој половини 19. века. Касније је коло постало распрострањено и у другим деловима наше земље, у региону и дијаспори, а због своје аутентичности прошле године стигло је и на Унескову листу.

Значајан сегмент нематеријалног културног наслеђа су знања и вештине које се тичу припремања и конзумирања хране. Традиционална јела, чије је припремање уписано у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа, јесу она која су део свакодневне исхране – кајмак, циповка, традиционални војвођански хлеб... Ту је и храна која се спрема поводом обележавања Ђурђевдана, попут белмужа, јела од кукурузног брашна и сира, али и кување жмара – ритуалног и свакодневног јела од овчијег меса, празилука и кукурузног брашна – у прошлости неизоставног обичаја којим су спровођени посмртни обреди.

Новопазарске мантије припремају се од теста са надевом од млевеног меса, могу да се једу сваког дана, али и за свечане прилике. А шљивовица се пече у селима Србије, у чему учествују различите генерације, чланови породице, комшије и пријатељи па тај процес има и важну друштвену функцију. Занатска знања такође су на листи нематеријалног културног наслеђа.

На значај овог наслеђа које се назива и живим наслеђем и преноси се с колена на колено подсетили су на отварању изложбе Тијана Чолак Антић Поповић, в. д. директора Етнографског музеја, и Данијел Синани, декан Филозофског факултета. Поставка се може обићи до краја августа.