Цар и емигрант задужили српску престоницу

Када житељи престонице седну у тролејбусе 19, 21, 22 и 29 на Црвеном крсту на путу до центра града ваљало би на уму да имају да ова возила не пролазе било којом деоницом већ деловима града у којима се прилично добро могу очитати везе Србије и Русије. На тој траси српско-руске историје нижу се Улица цара Николаја Другог, здање Југословенског драмског позоришта, споменик цару Николају у парку Александров, стамбено-пословна зграда на адреси Теразије 14.

На први поглед делује да ове одреднице немају много заједничког, али када се загребе испод слојева данашњице, брзо се може уочити да улица, споменик и два здања сведоче о врло блиским односима Србије и Русије, нарочито о односима који су владали у првој половини 20. столећа. Сведоче и о два Николаја који су битни за нашу историју, политику, културу и архитектуру – цару Николају Другом Романову и чувеном архитекти Николају Краснову.

Први, монарх Николај, остао је упамћен по томе што је у току Првог светског рата нашој војсци слао помоћ и муницију, а пре свега због тога што је запретио да ће Русија да иступи из рата уколико савезници не помогну српској војсци у избеглиштву, као и због његових речи: „Сви моји напори биће уперени на очување достојанства Србије и ни у ком случају Русија неће бити равнодушна према судбини Србије.”

Зато можда и не треба да чуди што је јуче свечаним пријемом у Старом двору и великом литијом градским улицама, од руске Цркве Свете Тројице на Ташмајдану до обележја од бронзе у парку Александров, обележена стогодишњица смрти цара Николаја Другог.

Али не тако давно, у српској престоници било је знатно другачије. Последњи руски цар доскора у Београду није имао ни улицу ни споменик. Тек почетком двехиљадитих дотадашња Улица 14. децембра, која спаја данашње Милешевску и Максима Горког, преименована је у Улицу цара Николаја Другог. Добром делу Београђана није било јасно зашто је улицу у центру добио један руски владар. На његов значај за нашу историју Београђани су се подсетили тек када је у јесен 2014. откривен споменик у тадашњем Девојачком, а данас парку Александров.

Ништа боља ситуација није била ни са Красновом који је улицу и спомен-таблу на Врачару добио пре непуне две године. То, чини се, и много више Краснов је у српској престоници одавно заслужио – највише због тога што је у мозаик београдске панораме уградио неке од најрепрезентативнијих и најлепших коцкица.

Руски дворски архитекта из периода Романових после Октобарске револуције са бројним сународницима напустио је отаџбину. У нашу земљу и престоницу дошао је на позив Савеза руских инжењера и техничара. За кратко време иза себе је оставио велелепна државна здања без којих данас Београд не може да се замисли.

Тако, када заседа влада, она то чини у згради некадашњег Министарства финансија Краљевине Југославије, згради коју је пројектовао Краснов. И када се преко пута данашње владе објављује које земље су повукле признање Косова и Метохије, и то се обзнањује у здању које потписује овај архитекта – у некадашњој палати Министарства шума и руда, садашњем седишту Министарства спољних послова. Красновљев траг је и на здању садашњег Министарства финансија, јер је управо он био задужен за пројекат доградње овог државног објекта.

Нешто више одатле, уз Кнеза Милоша деценијама се шепури и зграда у којој је Грчки културни центар, још једна оставштина Краснова. А када се из Кнеза Милоша скрене у Булевар краља Александра, а одатле у Карнегијеву, ту се наилази и на Архив Србије, још једну архитектонску лепотицу овог аутора. Његове заоставштине требало би да буду свесни и љубитељи позоришта зато што је Краснов оставио траг и на здању у коме се данас налази Југословенско драмско, али и на поменутој стамбено-пословној згради на Теразијама 14.

Красновљев Београд нису само ова здања, већ и ентеријер Дома Народне скупштине и Краљевског двора на Дедињу. Његова маштовитост и креативност види се и на цркви Ружици, а његово дело је богато урађена основа некадашњег велелепног Моста краља Александра, која данас држи знатно мање репрезентативни Бранков мост.

И ту није крај. Мало је познато да су се два архитектонска генија, Николај Краснов и Момир Коруновић, срели на једном престоничком здању. То је зграда Соколског дома „Матица”, данас познатија као Стари ДИФ. Ово велелепно здање пројектовао је Коруновић, али је главни портал на згради у Делиградској ауторски потписао управо Краснов.

После свега овог набројаног, јасније је зашто једна улица Краснову која је тек недавно додељена није довољна почаст какву Београд треба да ода овом ствараоцу. Претходних година помињан је и споменик, али та најава, нажалост, није спроведена у дело.

Београд има обавезу према руском цару

После јучерашње литије заменик градоначелника Горан Весић указао је да Београд има посебну обавезу да на достојан начин обележи дан смрти цара Николаја Другог.

– Цар Николај био је велики и искрени пријатељ Србије. Русија је у Први светски рат ушла због Србије. Руски цар помогао је да наша војска буде евакуисана са обала Албаније, да се опорави и касније ослободи Србију – истакао је Весић подсетивши да је Београд између два рата, после Париза, примио највише руских емиграната.

– Према попису из 1931, сваки шести становник Београда био је Рус, а они су дали велики допринос развоју Београда, од културе, уметности до науке и других области живота. Већина највећих грађевина саграђених између два рата била је дело руских архитеката, пре свега Николаја Краснова – казао је Весић.