САД не фаворизују поделу Косова, али је више не искључују
Све је очигледније да дијалог Београда и Приштине, уз посредовање Европске уније, улази можда у одлучујућу фазу. У потрази за компромисним решењем – не само за преговарачким столом у Бриселу – које би спречило „замрзавање” косовског проблема, чују се предлози који су досад били изричито одбијани. Међу разним могућностима решења чуо се и глас америчког амбасадора у Приштини Грега Делавија, који је рекао нешто о могућој подели Косова.
Без обзира на то што је амерички дипломата пожурио да сам себе демантује, причу више нико није могао да заустави. О изјави америчког амбасадора и другим питањима у вези с решавањем косовског проблема, разговарали смо с професором др Драганом Симеуновићем, међународним експертом за конфликте.
Како коментаришете изјаву америчког амбасадора Грега Делавија о „подели Косова”?
Изјава господина Делавија, иако не сасвим јасна, а коју је касније и сам демантовао (што је било за очекивати након произвољних интерпретација), ипак указује на бар две важне ствари. Као прво, опција поделе Косова и Метохије је најзад поменута од стране једног америчког званичника, и то не од ма ког, већ управо од најважнијег представника америчке администрације на Косову; и, друго, послата је порука да та опција неће бити сугерисана двема странама, као уосталом ни било које друго решење. Другим речима, странке у преговору треба саме да дођу до решења које ће их задовољити.
Притом је, ипак, од сада једно од тих решења и подела Косова, не зато што САД или Срби сматрају да је оно најбоље, већ зато што се Американцима очигледно много више него Русима жури да уреде Балкан, и стога можда и не сматрају север Косова превисоком ценом за добитак у времену. Дакле, не значи да САД фаворизују баш ту опцију, већ само да ни њу више не искључују. Била тренутно у игри или не, подела је једна од опција и могуће је да косовски Албанци сада праве исту грешку у погледу њеног олаког игнорисања, коју су својевремено правили и Срби. Док год су преговарачке стране далеко од налажења решења, увек је у игри све.
Има ли уопште смисла преговарати о Косову, ако је, како пишу и инострани и домаћи медији, све већ одавно решено?
Фаталистички поглед никад не доприноси преговорима, већ само предаји. Онај ко сматра да је све већ унапред решено не познаје суштину политике. Она никад није само црно-бела, већ је углавном сива и то у милионима нијанси. На тај закључак наводе и активности великих сила, попут САД и Русије, које, тежећи да се што боље позиционирају, непрекидно мењају околности на Балкану што треба помно пратити и прилагођивати им се с намером утицања на њих.
Албанци су веома лојални Американцима и рекло би се њихови трајни миљеници?
Нико ко је сам и тражио и мењао много господара не може бити сматран трајно верним. Сигуран сам да Американци, без обзира на своју несклоност историји, добро знају да су на Балкану најватреније присталице Стаљиновог комунизма после Другог светског рата били управо Албанци, и да су се потом, чим им је Кина изгледала јача, фанатично везивали за Мао Цедунга, да би данас тврдили да су апсолутно верни само САД. Те „вечне” политичке љубави трају само док траје и корист. Нови албански идол долази с Истока.
Надолазећи проблем је стварање војске коју власти у Приштини све чешће помињу?
Далеко већи проблем је у томе што војску Косова хоће САД. Њима је стало да се на Западном Балкану што пре створи солидан контингент војних снага, које би, у временима када Турска постаје све непоузданији партнер САД, ојачале на овим просторима десно крило НАТО-а према Русији. Зато ће нашим политичарима бити веома тешко спречити стварање те војске. Иако с наше стране има оптужби да САД подржавају великоалбански пројекат, њима заправо није много стало до „Велике Албаније”, мада, разуме се, САД не би имале ништа против да њихови албански савезници, који се налазе у три-четири балканске државе, повежу чвршће на државотворан начин своје националне редове, а тиме и војне контингенте.
Да ли косовски Албанци имају и неки свој посебан војни интерес?
Онај ко прави војску спрема се за рат, нападачки или одбрамбени, свеједно. Не само да „косовари” покушавају да направе војску, већ сада и ми говоримо о обнављању обавезног служења војног рока. То су везане ствари јер је јасно да Приштина не намерава да с том војском нападне Скандинавију. Будући да нам је НАТО поручио да ми с нашом војском не смемо на Косово и Метохију, рецимо да бисмо бранили Србе у Косовској Митровици, остаје нам да бранимо југ Србије. Зато је сваки разговор о миру и стабилности у региону корак даље од рата.
Поједини албански политичари већ сада повремено прете Србији?
Ароганција тих Албанаца заснована је на њиховом убеђењу да ће САД стајати чврсто иза свега шта год да они ураде, рачунајући и војне радње, те да су стога преговори пука формалност и да они не морају да направе ни најмањи уступак српској страни. Већ сама таква бахатост у наступу понижава другу страну и сигурно је да није добра пратиља преговарања ако албанска страна сматра да има сва права, а да их Срби имају само на папиру. Ту неједнакост ових дана одсликава и Пацоли који је „гневан” због недопуштања да политички говори у Новом Пазару. Шта би тек мислио да је у Пазар дошао везаних руку и да је вучен за кравату улицама, као што је то урађено Марку Ђурићу? Док год албанска преговарачка страна мисли да су такви и слични поступци резервисани само за Србе као жртве иживљавања, тешко да може бити успеха у преговорима. Што се тиче српске стране, она треба да остане достојанствена и да се не спушта на тај, досад, најнижи ниво политичког примитивизма који је виђен у савременој Европи.
Шта би могло да се понуди ново с наше стране?
Мислим да би српска страна требало да робусније уведе у преговоре категорију економског суверенитета, тачније да инсистира на неповредивости економског интегритета Србије на Косову и Метохији. У прошлости је као наш главни аргумент много помињан некадашњи број српских становника, као и велики број српских средњовековних манастира и цркава. Ти разлози, ма како важни били, не производе довољан ефекат. Број Срба се нагло смањује не само на Косову и Метохији већ у целој Србији и то се неће моћи ни лако ни брзо поправити. Моћне државе више разумеју језик економије. Најдемократскије државе на свету, попут Велике Британије, још држе у свом поседу прекоморске територије, на којима не само да немају већину у погледу броја становника већ је никад нису ни имали. Оне дозвољавају да се на тим територијама формира власт, омогућавају и мањи или већи степен њиховог међународног признања, али држе сву економију у својим рукама и тиме најбоље штите своје интересе и припаднике својих нација у тим подручјима. Зашто онда ми не бисмо то исто могли, тим пре што Косово и Метохија није наша колонија? Ипак, бојим се да смо већ много давно удобно насели на тезу из политичког каменог доба „Чије овце, његова и планина”, иако нам она очигледно никада није ишла у корист. Није ту реч била о издаји, већ о лењости духа. Убило нас је незнање.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
