Монографија о градитељским подухватима Црнотраваца

Када би сва здања која су Црнотравци изградили у Београду којим случајем неко трајно закатанчио, министри и посланици више не би имали где да заседају, а без „радних адреса” остали би и бројни универзитетски професори, наставници у школама, лекари... Туристичка понуда би била ускраћена за неколико хотела и музеја, а гардисти Војске Србије би остали без свог дома.

Нису црнотравски неимари задужили само престоницу: ни градови попут Ниша или Скопља не би личили на себе да у њима свој траг нису оставили градитељи из тог дела Србије, било као извођачи радова или организатори грађења бројних репрезентативних зграда.

Захваљујући монографији коју припрема Срећко Станковић, грађевински инжењер из села Брод код Црне Траве, јавност ће ускоро моћи да сазна много више о градитељским подухватима његових „земљака” од 1900. године до данас. Многа здања која су подигли кроз историју и данас постоје у Београду: Дом Народне скупштине, Влада Србије, објекти у дворском комплексу, Министарство финансија, Универзитетска библиотека, Архив Србије, Дом гарде у Топчидеру, Радио Београд, донедавна Главна железничка станица...

У публикацији ће бити представљена и занимљива историја градитељства у црнотравском крају, која се развија у време турске владавине. Тада је овај део Србије, каже Станковић, био рударски крај чији су мештани подизали објекте потребне за ископ и топљење руде, упоредо са својим кућама.

„Када је турска држава 1791. дозволила Србима да обнове порушене и изграде нове цркве, то је допринело развоју грађевинарства. Већ крајем 18. века Црнотравци су одлазили да граде у Власотинцу, Лесковцу и Нишу, а од почетка 19. века и у Алексинцу, Параћину, Крагујевцу, али и Румунији и Бугарској”, наводи Станковић.

Кад је реч о Београду, први познати налаз о неимарском доприносу Црнотраваца је скадарлијска кафана „Два јелена”, где пише: „Ову зграду је изградио Црнотравац бркати Ђорђе 1832. године.” После ослобођења од Турака, тамошњи неимари све више одлазе у печалбу по целој земљи, па тако и у престоницу, у којој су 1906. чинили чак 80 одсто свих грађевинских радника.

„Неимари су у печалбу полазили у старости од 14 до 16 година. У првој години рада су носили цигле, даске и други материјал, у другој су правили малтер и бетон, а у трећој су почињали да зидају у средини зида поред два добра мајстора. Потом је бирано ко може да буде мајстор и груповођа, а ко ће остати радник”, истиче Станковић.

После Првог светског рата, услед потребе за обновом порушених објеката, држава ће интензивније упослити црнотравске неимаре, а улагаће и у њихову едукацију организовањем курсева и формирањем Државне грађевинско-занатске школе у том месту. Њен својеврсни настављач после Другог светског рата је Средњотехничка грађевинска школа, која и данас ради. Њени ученици су постајали добри шефови градилишта и директори градње у скоро свим грађевинским предузећима у Србији. Такође, све време постојања Југославије, црнотравски неимари ће подизати здања од Словеније до Македоније.

Међу њиховим престоничким „референцама” су Филолошки и Ветеринарски факултет, хотели „Москва” и „Балкан”, болнице (Студентска поликлиника, „Тиршова”), Историјски и Војни музеј, али и бројне школе, задужбине и палате. Сазидали су Црнотравци и цркву на Опленцу, као и многа здања у Нишу, попут зграде Бановине односно Универзитета, Народног позоришта, Гимназије „Стеван Сремац”, хотела „Парк”... Подизали су и спомен-костурнице и обележја по Македонији, али и у далекој Бизерти у Тунису, репрезентативне зграде у Скопљу и Сарајеву...

У Станковићевој монографији посебна пажња ће бити посвећена споменицима црнотравском неимару – двема скулптурама висине по 2,3 метра, које ће бити подигнуте у Београду и Црној Трави, на иницијативу Удружења Црнотраваца. Положај двојице градитеља овековечених у бронзи биће такав да „гледају” један у правцу другог. Постаменти за обележја су већ постављени, а у току је израда фигура, наводи Станковић, који је такође и поптредседник одбора за подизање споменика.