Смрт руских новинара приписана плаћеницима „Вагнера”

Од убиства тројице руских новинара у Централноафричкој Републици (ЦАР) у понедељак увече постављено је много питања. Одговори су почели да стижу преко медија, а теза да су убијени због скупоцене опреме за снимање брзо је одбачена.

У оптицају је остао податак да су ратни извештач Орхан Џемаил, редитељ и продуцент документарних филмова Александар Расторгујев и сниматељ Кирил Радченко стигли у ЦАР четири дана раније и да су имали намеру да снимају документарац. Са контролног пункта на северу земље, удаљеног 200 километара од главног града Бангија, успео је да побегне једино локални возач њиховог аутомобила.

Амерички и европски медији тврде да су новинари, за које се испоставило да нису имали регуларне новинарске легитимације и да су у овој земљи боравили као туристи, убијени због тога што су истраживали рад руске приватне војне компаније „Вагнер”. Осим инсинуација да су их због тога убили Руси, покренута су питања шта ће нелегалне војне групе у Африци и о руском „меком” освајању овог континента.


Слика са друштвених мрежа за коју се тврди да приказује најамнике „Вагнера” у Сирији

Званичне институције у Москви саопштиле су да су ови новинари кренули у Африку без икаквог контакта са њима, да се нису јавили амбасади у ЦАР, нити званичним органима земље домаћина. Последња вест је да нису мучени, већ су имали ране од метака, противно првобитном извештају једног централноафричког медија да су руске новинаре отели побуњеници и испитивали их пре него што су их убили, као и да би иза тог злочина могли да буду исламски екстремисти из побуњеничке коалиције Селека.

Руски медији су, и пре него што је то потврђено, тврдили да је тројицу новинара у ЦАР послао руски олигарх и опозиционар у егзилу Михаил Ходорковски како би компромитовао Кремљ. Потом је „Центар досије”, лондонска група за истраживање коју је покренуо Ходорковски, потврдио да су новинари послати како би испитали рад поменуте илегалне приватне руске безбедносне компаније, као и руске интересе у тамошњим налазиштима дијаманата, злата и уранијума.

Неки руски медији тврде да је Ходорковски планирао да добије сведочења „у камеру” о томе како су припадници „Вагнера” били укључени у ратне злочине, што би била нова чињеница за додатне санкције Москви. Главни уредник Центра Андреј Коњакин је на „Фејсбуку” написао да су њих тројица отпутовали авионом у ЦАР, да су радили у тајности, сарађујући на причи под називом „руски плаћеници”.

Иако широј јавности није позната, група „Вагнер” се налази на америчком списку руских организација којима су уведене санкције због учешћа у рату у Украјини. Касније се писало да је око 2.500 припадника ове приватне војне групе учествовало и у рату у Сирији, као и да је „Вагнер” повезан са руским олигархом из Санкт Петербурга Јевгенијем Пригожином, који се обогатио захваљујући блиским везама са Кремљом. Медији су Пригожина назвали „Путиновим куваром”, пошто је за своју прехрамбену фирму обезбедио уговоре о снабдевању руске војске и администрације.

Почетком фебруара у ракетном нападу америчке авијације на област Деир ел Зор стигли су извештаји да је погинуло око 200 Руса, а званична Москва је потврдила да је погинуло пет руских држављана који нису били у оквиру њихових регуларних војних снага.

Нешто више од две недеље пре убиства тројице новинара у овој ратом подељеној држави, вашингтонска Фондација „Џејмстаун”, која окупља утицајне бивше високе америчке функционере, генерале и дипломате, објавила је досије под насловом „Наставак рата другим средствима: случај ’Вагнер’, руске приватне војне компаније на Блиском истоку”.

Преовлађујући наратив на Западу гласи да је Африка следећа на мети руских војних и финансијских интереса. Мада, ако је и тачно да су припадници „Вагнера” стационирани у ЦАР – овај манир није искључиво руски рецепт. Утицај у политичком и финансијском погледу у Африци већ се деценијама остварује преко америчких, британских, кинеских, па чак и украјинских приватних војних компанија.

Упркос томе што је блиска сарадња између ЦАР и Русије почела раније, пажњу медија је изазвало појављивање људи „изразито светле пути и косе”, који се, осим што се брину о безбедности председника ове ратом захваћене централноафричке државе Фостен Арканж Туадера – могу видети свуда уоколо.

Туадер се прошлог октобра у Сочију сусрео са руским министром спољних послова Сергејем Лавровом, два месеца касније УН су одобриле укидање ембарга ЦАР на оружје како би се земља изборила са милитантним исламистичким групама. Русија је послала извесне количине лаког наоружања, као и пет војника и 170 руских инструктора који ће обучавати тамошње војнике. Један од резултата ове обуке била је и војна парада 31. марта, која се поклопила са обележавањем двогодишњице избора председника Туадера. Војници су, како су известили медији, били у потпуности у „руском стилу”.

Да Русија има озбиљне финансијске интересе у ЦАР, званично се видело у мају, када је Туадер био гост на Петербуршком међународном економском форуму, где се и сусрео са руским председником Владимиром Путином. Иако то нигде није званично потврђено, медији су писали да је за услуге које је пружила председнику Русија добила концесије на неке руднике злата и дијаманата.

„Руска епоха” у ЦАР уследила је после неуспешне француске улоге у овој њеној бившој колонији. Од 1960, када је ова држава стекла независност, Француска је седам пута у њој војно интервенисала. За време француског присуства, у овој богатој и опасној држави одвијали су се државни удари, разорили су је сукоби између муслимана и хришћана, а на лош глас је изашла и по нечувеној афери, када је после дугог заташкавања „Гардијан” објавио извештај тима УН о томе да су припадници мировних мисија дечаке узраста између девет и 13 година који су били смештени у избегличком кампу сексуално злостављали – у замену за храну.