Чија су наша деца

Генерације рођене педесетих, шездесетих, а посебно седамдесетих и осамдесетих година у сећањима на детињство, учитељицу, игру и пријатеље имају и телевизијске јунаке који су обележили и улепшали њихово одрастање.

Полетарац, Невен, Са ванглом у свет, Метла без дршке, Сточићу постави се, Приче из Непричаве (Милена Дравић и Зоран Радмиловић), Пустолов (Милан Лане Гутовић), С оне стране дуге, Коцка, коцка, коцкица, На слово на слово, Тобоган, Коларићу Панићу, Хиљаду зашто, Двоглед, Са ванглом у свет, Форе и фазони... употпуњују лепе слике из наше меморије.

Били су ту и цртани филмови које смо обожавали: Том и Џери, Атом мрав, Чаробна шума, Денис враголан, Попај и Олива (којој је глас позајмљивала Вера Чукић), Ципелићи, Каменко и Кременко... Дивну дечију музику је компоновао Миодраг Илић Бели, а у Дечјој редакцији РТС радили су Вера Белогрлић, Раша Попов, Љубивоје Ршумовић, Драган Бабић...

Шта имају данашња деца? Сваког јутра на Другом програму Јавни сервис емитује цртане филмове, али малишанима је по читав дан поглед прикован за цртане филмове на специјализованим кабловским каналима и на мобилним телефонима где се рађају мали чланови потрошачког друштва. Јер сваку нацртану принцезу прати читава индустрија и онда следи куповина мајица, тањирића, кишобрана, свески, торбица са омиљеним ликом. Све док клинцима не изађе из моде а трговци смисле нову палету производа које ће мамама, татама, бакама, декама, кумовима избити паре из џепа...

Шта још деца гледају? Емисију „Практична жена” и серију Андрија и Анђелка, које нису намењене том узрасту. Њихову психу и развој неће упропастити то што гледају рецепте за колаче у „Практичној жени” или слике из свакодневице имагинарног ванбрачног пара, који је узгред буди речено насекирао родитеље у Хрватској који су пажљивом истрагом установили да им деца говоре „бре” јер су то чули од Андрије и Анђелке. Плава птица и Кукурику шоу су за претшколски узраст...

И док је некада највећа опасност која је могла да снађе дете било то да падне са бицикла и изгребе колена или нос, данас се у близини основних школа продаје дрога, вршњачко насиље – вербално и физичко – постаје уобичајена ствар, на децу вребају не само непознати људи злих намера него готово свакодневно читамо вести о монструозним инцестима или напаствовању девојчица и дечака... Ове слике из пакла једнако су присутне у малим срединама колико и у велеграду. Да ли  децу и тинејџере неко са телевизије упозорава, саветује или теши? Наравно да – не!