Моја књига не шушти на хартију

О томе да сјај који закасни – најдубље досегне, како је то у свом стиху истинито казао Бранко Миљковић, сведочи и нова књига Симона Симоновића „Разно” (у издању „Танесија”), песника, прозног писца и издавача. У средишту ове мозаички уобличене, „свестране” приповести, налази се једна љубав која у приповедачев живот долази касно, али оставља несагледив траг, умножена кроз различите ликове, доживљена до краја.

Она обитава у углу ока које критички посматра своју стварност, али се и сећа предака, важних речи, књига и филмова, свега што улази у један духовни корпус. У овом делу равноправно опстају сећања на Врање, на Бору Станковића, али и на давни филм Лилијане Кавани „Ноћни портир” у којем мистична лепота Шарлоте Ремплинг и њена мазохистична, логорска љубав према мучитељу успостављају везу са једним романом Александра Тишме...

Необичан је наслов књиге „Разно”, иако је логичан будући да укључује преписку, есеј, кратку причу, поезију, чак и форму речника. То је један постмодерни роман?

У овом троделном романескном запису, с мојим предговором, као и поговором Милисава Савића, налик класичној сонати, између осталих, налазе се и одреднице „разно” (под „разно” све пролази) и „роман” („Романе, романе, рекох ли драгане, / Не чекај да сване, излечи ми ране...” – двостих је непознатог песника), где се позивам и на измишљену књигу једне од мојих јунакиња Лене Марковић „Две нове планете”. Унео сам и неколико прича. „Ковачи” отварају књигу. Пре три месеца, преслушавајући телефонске поруке, чуо сам глас Борислава Радовића: „Хтео сам да ти кажем да ово што си објавио код Пере Цветковића о свом деди по мајци Јови Илићу Калуђеру, па то је савршена ствар. Ако су и други текстови у тој књизи такви направио си чудо право.”

Кроз сложено плетиво те прозе помаљају се многи ликови и ситуације: родна кућа, породица, родитељи, деца, отац – посебно, сновидни умрли пријатељ, путовања кроз књиге, али и пределе. Ипак, све, као магија, повезује женски лик шаманке.

Манимо се постмодернизма, иако га не одбацујем. Моја књига не шушти на хартију. Друкчија је. У њој се догађа живот, до појединости, до изнемоглости. И у дежурној Првој хируршкој клиници, на другом (бојном) спрату, с нерешивим тромбоцитима, с подливима, са свим сестрама, од Косовке девојке и Страхињине љубе, наовамо. Све њих, обједињује шаманка. Нисам је измислио само због себе, нити је она у мој живот банула тек тако. Можда ме је она измислила? Ушла је у право време кад сам писао о тамним звездама. Била је божанствена, скупоцена, и кад је долазила на седми спрат и кад је одлазила наврат-нанос, остављајући у лифту лепљиве трагове меда од жалфије. Јавља се и као професорка физике, герилка, апотекарка, офталмолог, као историчарка уметности, на пример, у одредници Петра Симоновић, као сан, умор, као самоћа, страх, старост, хиљаду и друга ноћ... Као љубав која не може да опстане у овом свету. Да додам, хиљаду и прва ноћ у роману „Разно” одвија се на Онколошкој клиници.

Има ли у томе старе источњачке мудрости, а која говори о томе да је све повезано: Врање, турско гробље, с Јапаном и његовим старим књигама, филмом „Ноћни портир”, с Кортасаром...?

Иако сам за десетак година уредио седамдесет књига јапанских писаца, источњачка мудрост остаје ми загонетна. Покушао сам да повежем све о чему питате. Да саставим укрштеницу. Да онај ко, у првом делу, прочита причу о мом деди Јовану Илићу Калуђеру, кад дође до одреднице „Кофер”, у трећем делу, може (и мора?) да се врати на почетак. У књигу сам унео стару, поучну јапанску приповетку „Миш”, у преводу Данијеле Васић. Потресни филм „Ноћни портир” повезао сам с једним путовањем са Александром Тишмом и његовим романом „Употреба човека”. Ових дана читам рукопис старојапанске, песничке књиге „Мањошу” (од 350–750 године). Уживам у избору, преводу и коментарима на којима је Хироши Јамасаки Вукелић радио више година. Капитално дело. „Танеси” ће га објавити ускоро. Огласићу се и ја.Ова ваша књига личнија је од осталих. Да ли је због тога осећање љубави према одређеним људима, књигама, па и писању самом, у њој доминантно?

И више од тога. Као да је сва у првом лицу. „Рањав и жељан”, рекао би Борисав Станковић. Навешћу одредницу „Кривица”. У њој пишем о прераној смрти мени драгог, младог (могао је син да ми буде) декартовца Ивана. Има у њој стварних и нестварних сусрета с њим, у једносмерној Улици Ивана Ђаје, којом сам се враћао с Каленић пијаце, а он одлазио кући. И на Новом гробљу, где сам се крио да ме не види, јер нисам ноћу пре његове смрти променио саобраћајни знак нити сам га, три дана пре тога, опоменуо да је боља Новопазарска улица. Има још јаких, потресних доживљаја у књизи. Приче „Бели свет”, о смрти мог најбољег друга, и „Вивалди” о мом унуку Вуку, челисти, и о мојој најболнијој и најкраћој љубавној песми „Петлови појев, Морава д'змни” узео сам из романа „Хоћу-нећу” (2010). Одзвања ми глас „д'з”, с њим сам одрастао. Тај глас ме је одвео до Кортасара, јер у Врању „школице” зову „кленд'зарка”. Роман сам завршио с два стиха из једне моје песме „Али, богме”. Негде после поноћи, враћајући се са Шапраначког гробља у Врању, на бензинској станици, чуо сам очев глас: „Јеси ли у животу, сине Симоне?”. „Јесам, оче, али богме у рђаву!”. Песму је, у краћем запису, издвојио Драган Стојановић. Двостих сам вратио у прозу, и тим реченицама Милисав Савић завршава поговор књизи „Разно”. Он ју је назвао романом. Ову за мене значајну, емотивну песму, у моје изабране и нове песме уврстио је и Богдан А. Поповић.

Која је то врста радозналости која вашег јунака тера да прочита досијеа државне безбедности о оцу, или да прочита свој?

„Унутрашњи непријатељ”, „Намештаљке” (Сарајево, 1995), „Рачак”, „Димњак” (бомбардовање Србије 1999), „Политика”... јесу моје приче и коментари на друштвено осетљиве теме. Јуна или јула 2001. године у новинама је објављен број телефона на који се могу добити обавештења о тајним досијеима. Јавио сам се да питам за досије свог оца. Речено ми је да немам права на то. То ми је било једино важно, да сазнам због чега су испаштали моји родитељи, моја сестра, браћа и ја. Затим сам питао за свој. Знао сам да постоји. Пратили су ме као шездесетосмаша, по налогу начелника Треће управе службе државне безбедности (име прецртано). И мешали се у живот моје породице. Прогањали су мене, најмлађег и најбољег дипломираног правника СФРЈ 1968. Јад и беда.