Од најдуже клисуре до највеће мачке у Европи

Београђани радо говоре да је њихов град једина европска престоница која се налази на ушћу (две реке). То је, ипак, само заблуда. Насупрот томе, у нашој земљи заиста постоје многе географске особености попут највеће клисуре у Европи. Занимљиву географију Србије допуњује и „занимљива биологија”, односно мноштво ретких или јединствених биљних и животињских врста – од наталијине рамонде до орла крсташа.

Што се тиче престоница на ушћима, на Старом континенту постоји још неколико главних градова који леже на местима сусрета два речна тока. Међу њима су, на пример, Минск, у којем се Немига улива у Свислач, затим Подгорица, на ушћу Рибнице у Морачу, литвански Вилњус, у којем се „срећу” Вилија и Нерис, као и Луксембург, главни град истоименог војводства, у којем се река Петрус улива у Алзет. Ван Европе, примери оваквих престоница су Картум (Судан), на ушћу Белог и Плавог Нила, као и Куала Лумпур (Малезија), где се срећу реке Гомбанк и Кланг. Својеврсни преседан је Отава, главни град Канаде, који се налази на месту где се у истоимену реку улива Ридо, али не у виду класичног ушћа већ – водопада.

Или, једноставније речено: кад Ридо дође до слапа, постаје Отава.

С друге стране, главни град Србије се налази на ушћу Саве у Дунав, другу најдужу европску реку после Волге, на чијем се току налазе укупно четири престонице – Беч, Будимпешта, Београд и Братислава. И опет, ето занимљиве географије: свим тим главним градовима имена почињу на слово „б”, барем у српској верзији. Ова подударност, разуме се, не би постојала да за главни град данашње Аустрије нисмо усвојили мађарски назив Беч уместо изворног, немачког имена Вијена.

Осим кроз четири престонице, Дунав пролази кроз десет држава, али је најшири, најужи и најдубљи управо – у Србији. Највећу ширину на целом свом току ова река има код Голупца, где раздаљина између две обале достиже и до шест и по километара. С друге стране, место на којем се спајају најужа и најдубља тачка Дунава је клисура Казан у долини Ђердапа, где је „ширина” ове реке 140, али је зато дубина чак 90 метара.

Управо је Ђердапска клисура једна од географских особености Србије јер је највећа и најдужа у Европи, дужа од сто километара. Легенда каже да су је створили џинови и богови, кад су пре 800 миленијума разгрнули стене и пустили да између њих истече Панонско море. Није, ипак, наша земља особена само по оваквим географским „уникатима”, већ и по многим јединственим биљним и животињским врстама које се могу срести претежно на планинама широм Србије, док их у осталим деловима света нема или су пред истребљењем.

У том смислу, многима ће, кад је о флори реч, најпре на памет пасти Панчићева оморика. Чувени четинар стар десетине милиона година, којег је 1875. у засеоку Ђурићи у Заовинама открио Јосиф Панчић, данас у малој популацији живи само на подручју Таре. Али, наш чувени природњак је за живота откривао и друге јединствене биљне врсте широм Србије, попут Панчићеве режухе на Копаонику. Осим ње, само на овој планини и нигде више на свету могу да се виде и копаоничка љубичица и копаоничка чуваркућа.

Својеврсни резерват је и Шар-планина, на којој расте 18 биљних врста којих нигде другде нема на планети. Имена неких међу њима су врло живописна: дорфлерова петопрстица, македонски мразовац, шмукеров пуцавац, николићев пуцавчић, хајдучица краља александра, шарпланински каранфилић... Обронци Шаре су и малобројне преостале локације на којима се може срести наталијина рамонда – цвет познат као интернационални симбол Дана примирја у Првом светском рату. Реч је о ендемичној врсти која је уништена на простору Европе у току последњег леденог доба и данас је присутна само у ретким кречњачким клисурама у Србији, Македонији и Грчкој. Такође, на Шар-планини расту и моника и мулика, четинари који представљају реликтне врсте, односно остатке древне флоре, због чега имају међународни значај.

У нашој земљи се налазе и бројна станишта различитих животињских врста које је тешко или немогуће срести у другим пределима. Тако се, опет на Шари, може наићи на балканског риса – највећу мачку у Европи, чија се бројност на Балкану процењује на мање од сто јединки – али и на једине две врсте слатководних корњача у читавој Европи. То су шумска и барска корњача. Прва има таман оклоп посут жутим мрљама или тракама, а друга обрнуто – оклоп жућкасте боје прошаран тамним или црним мрљама. Километрима северно, на Фрушкој гори, налази се дом орла крсташа, сврстаног међу најугроженије врсте птица са Светске црвене листе. Његово једино станиште у Србији је управо ова планина у Војводини. Наравно, ова листа би остала непотпуна без белоглавог супа, лешинара којем се диве бројни туристи при проласку кањоном Увца, посматрајући га двогледом.