Дигиталне малине вуку српску привреду

Јунска навала кандидата на информатичке смерове факултета и средњих школа показује да се слика о програмерима који у Србији могу да раде за светску плату урезала у свест родитеља и деце. У развој ИТ индустрије не уздају се само мајке и очеви који би да будућност своје деце прате без посредства „скајпа”. Бројке говоре да је реч о можда најздравијој грани српске привреде, док људи из струке уверавају да ИТ има потенцијал да буде локомотива економског раста, па чак и јединствена прилика да се сврстамо у ред богатих земаља.

Ројтерс је недавно објавио опширан чланак о томе како се Србија све више окреће модерним технологијама и да ове године очекује раст од четири одсто, чему ће значајно допринети сектор рачунарских услуга. Премијерка Ана Брнабић поделила га је на „Твитеру”, а шеф владине канцеларије за ИТ Михајло Јовановић прокоментарисао је да концепт дигитализације, један од приоритета владе, даје резултате и да је препознат у свету.

Истина је да се овај сектор развија одавно на таласу глобалног технолошког напретка и већ годинама бележи двоцифрен раст без много мешања „одозго”. Циници би рекли да напредује баш због тога, мада струка одавно апелује на креаторе политике да предузму нужне кораке, пре свега у домену образовања и законодавства, како бисмо искористили прилику која се пружа.

Последњих десетак година, док су привредници грцали под теретом кредита, а владе плаћале страним инвеститорима по сваком запосленом, ајтијевци су сами себи отварали радна места. Користећи знање и чињеницу да у дигиталној економији нема граница, неки од њих су развили светски успешне компаније од нуле.

„Нордеус”, творац популарне спортске игре „Топ илевен”, с ликом Жозеа Мориња, постао је парадигма домаће ИТ индустрије. Али није једини који је одавде успео и нису игре једино што наши ИТ стручњаци знају да раде, мада је и новосадски „Ејпикс” направио чудо кладивши се на индустрију игара, која данас доноси већу зараду од филмске. Компанију „Севен бриџиз” је „Гугл” прогласио за једну од 50 најпаметнијих на свету, а бави се алгоритмима који помажу научницима да истраже разна генетска обољења. Добитник светских награда, Институт „Биосенс” из Новог Сада развија алате који омогућавају даљинску анализу стања земљишта и усева помоћу сателитских снимака и сензора, док решења новосадске фирме „РТ-РК” користе „Филипс”, „Сони”, „Самсунг”, „Бе-Ем-Ве”…

Да привуку дефицитарне кадрове, канцеларије по Београду, Нишу и Новом Саду почеле су да личе на оне у свету, с теретанама, стоним фудбалом, па чак и базенима. Посматрачи са стране обично виде само ове „играонице” и високе зараде (у просеку 1.300 евра, за најбоље и 3.000), али не и другу страну: притисак за сталним усавршавањем, непроспаване ноћи због кратких рокова, ноћни видео-састанци с партнерима на другом крају света због временске разлике…

Резултат је да су за десет година дефицит у размени с иностранством у области ИТ услуга од 35 милиона евра, колико је износио 2007. и 2008. године, преокренули у значајан суфицит (407 милиона евра у 2016. години, 430 у 2017). Софтвер је постао извозни производ број један, претекавши малине 2011, а прошле године и кукуруз, показују подаци Војвођанског ИКТ кластера (ВОИКТ).

Ројтерс наводи речи министра финансија Синише Малог да је извоз ИТ сектора ове године већ достигао милијарду евра и да он доприноси 10 одсто бруто друштвеног производа. Људима који прате индустрију податак делује нереално па скрећу пажњу да су министра можда лоше цитирали. Подаци Народне банке показују да је за првих пет месеци ове године извоз ИТ сектора био 389 милиона евра. Остаје могућност да милијарда евра извоза буде достигнута до краја године, што би значило да је циљ претходне владе постављен за 2020. остварен две године пре рока.

Забрињава да увоз расте још бржом стопом и достигао је за пет месеци ове године 152 милиона евра, што по оцени директора ВОИКТ-а Милана Шолаје није добро.

„Замислите како би изгледао наслов ’Извозимо кукуруз за милијарду, а увозимо га за пола милијарде’? Годинама истичемо да Србија углавном јефтино извози паметну радну снагу, а увози скупа ИТ решења. Домаће ИТ тржиште годинама стагнира док извоз вртоглаво расте, што значи да компаније из Србије услужују развијена глобална тржишта. Уместо да јавни сектор наручи домаћи софтвер, користи се увозни, што показује да нема поверења у домаће знање, а странци га имају”, истиче Шолаја.

Када се покрене прича о домаћој ИТ сцени, чест је коментар да су домаћи програмери јефтина радна снага за странце који убирају профит на нашој памети. Реч је моделу аутсорсовања, где извршилац наплати свој део посла, а наручилац финални производ продаје много скупље. Директор ВОИКТ-а не мисли да је то нешто лоше, нити да су наши ИТ стручњаци јефтини, али чињеница је да други модел пословања може да донесе много већу вредност, а то је развој сопствених решења. Правећи паралелу с популарним малинама, објашњава како се ове „дигиталне малине” након много труда и улагања, продају више пута јер док један задовољни купац одлази, други већ плаћа ту исту „гајбицу”, односно лиценцу. Број фирми које послују по том моделу се повећава последњих година, али не значајно, јер он захтева знатно већа улагања и стимулативно привредно и регулаторно окружење, на чему, како каже, још мора да се ради:

„Компаније реализују посао тамо где им се то исплати и није њихов посао да се баве макроекономским и осталим мерама за буђење домаће тражње. То је посао државе, која мора на те изазове да одговори како би омогућила да од овако успешног сектора цело наше друштво има користи. То мора бити предмет дугорочне стратегије и одлучне политике у њеном спровођењу.”

Ивану Николићу из Економског института чини се пак да су очекивања од овог сектора превелика:

„Не треба имати илузију да он може да буде кључна полуга развоја. Он је један од сегмената који ће га вући и треба му дати сву могућу подршку јер ствара велику додату вредност, али не треба очекивати да буде одлучујућа компонента. Он не може да замени базичне делове индустрије који такође треба да се развијају.”

Нулти порез на плате

„Естонија је пре неколико деценија донела стратешку одлуку да оријентише своју привреду на ИТ, а затим су ту одлуку доследно спроводиле све владе током година. Румунија је деценијама имала јаку традицију математичког образовања и одшколовала огроман број ИТ стручњака, а онда увела и политику нулте стопе пореза на плате ИТ стручњака. Израел је урадио и једно и друго, а онда свему додао и снажан екосистем подршке предузетништву”, закључује Милан Шолаја.

Таксисти као тест

У многим стварима је помак направљен, и то ИТ заједница отворено хвали, истичући да с владом Ане Брнабић коначно има с ким да разговара. Информатика је уведена као обавезан предмет у основне школе, повећане су квоте за упис на рачунарске студије, као и број рачунарских одељења у гимназијама. Спроведена је дигитализација једног броја услуга јавног сектора, а ту је пројекат отварања података за приступ грађанима и пословној заједници.

С друге стране, било је и неких неслагања између ИТ сектора и државе, на пример, када су немачком „Континенталу” додељене субвенције за запошљавање. Проблематичан је и Предлог измена Закона о превозу путника који ограничава пружање услуга уз коришћење дигиталне технологије, на радост таксиста који су због дигиталне конкуренције блокирали град.

„Прича о таксистима још није завршена и надам се да ће влада наћи снаге да се избори с тим проблемом. Прописи би морали да се мењају у складу с новим технологијама како би омогућили њихову примену, а не обрнуто – да је спречавају. Мислим да је тај пример у ствари први тест који ће нам дати одговор на питање – да ли ова влада има снаге за промене”, каже Милан Шолаја.