Уместо хекланог миљеа на телевизору

Од јутра до касног преподнева у јутарњим програмима РТС-а, Пинка, Прве и Хепи телевизије можете сазнати сијасет информација и занимљивости, чути (супротстављена или не) мишљења стручњака, новинара, коментатора... Отварају се актуелне теме и снимају прилози који се касније емитују у централним вестима тих ТВ кућа.

А како пада вече, на РТС-у почињу репризе домаћих серија, а на комерцијалним телевизијама српски језик да уступа своје место на малим екранима индијском, шпанском („Повратак Лукаса”) и, наравно, турском на којем се само на Пинку ових дана емитују пет серија: Рат ружа, Елиф, Ћерке, Истанбулска невеста, За мог сина...

Тако смо дошли у ситуацију да најобавештенији део становништва чине они који имају времена и прилике да гледају јутарње програме, а то су углавном домаћице, пензионери, незапослена лица, труднице и породиље...

У мноштву термина током дана емитују се временске прогнозе које користе све могућности савременог графичког дизајна, сателитске снимке кретања облачне масе, синоптичке карте... И чим се заврши тај метеоролошки извештај, гледалац остаје у чуду и пита се: „Шта оно рекоше? Какво ће време бити сутра?”

Презентерке временске прогнозе као да су почеле да се такмиче са спортским коментаторима у дисциплини „ко ће изрећи више информација”.

А на крају се „од шуме не види дрвеће”. У неколико минута сазнамо да ће дан бити сунчан, топао, небо без „наоблаке”, сем што у неким деловима земље постоји могућност ветра, облачности, пљускова, грмљавине, а понегде је могуће и падање града са олујним ветром! Молим, шта сте рекли?

Све што се појави на ТВ екрану својеврсна је реклама. Добра или лоша, мање или више упадљива или оно што се стручно зове скривени пи-ар. Исто је и са другим медијима, али овде је реч о телевизији.

Дакле и прилог о новој књизи, изложби слика, модној ревији, чак неком музеју, нашем или страном граду, излетишту... све је то реклама. И сваки човек који паметно или глупо говори јесте реклама или антиреклама за самог себе.

Занимљиво је да ТВ репортери врло брижљиво воде рачуна о томе да кад праве прилог о неком „безазленом” старом занату који изумире, радионици или продавници бомбона или ратлука или старој госпођи која поправља кишобране и која је у некој уџерици у коју уђе једва десетак муштерија дневно, ничим, па ни сликом нипошто не открију у којем се делу града налази. Или, не дај боже, улици. Ваљда да их гледаоци којим случајем не пронађу а ови се не обогате.