Записи британских болничарки о Србији

„Место је изгледало пусто и сиромашно, с болницама на све стране. Свака велика зграда је болница. Срби су љубазни и захвални – како официри, тако и народ”, записала је Мејбл Дирмер (1872–1915) у првом писму по доласку у Крагујевац 1915. године. Ова Енглескиња, упамћена у својој земљи и као књижевница и драматург, доспела је у Србију у јеку Првог светског рата како би као чланица британске хуманитарне мисије учествовала у раду „Болнице Стобарт”. У истој мисији су биле и њене сународнице Олив Олдриџ (1867–1950) и Моника Стенли (1879–1972). Све три су оставиле писана сведочанства о боравку у окупираној, ратом разореној Србији, која ће ускоро први пут бити објављене у преводу на наш језик.

За то је заслужна Народна библиотека „Вук Караџић” у Крагујевцу, која је покренула пројекат „Болница Стобарт” под руководством Татјане Јанковић, библиотекарке у овој установи културе. У истоименој књизи, под покровитељством Града Крагујевца, биће објављени дневник Монике Стенли, писма Мејбел Дирмер и мемоарска проза Олив Олдриџ, као сведочанства чланица јединствене хуманитарне мисије која је, под руководством Мејбел Стобарт, приспела у Крагујевац крајем априла 1915. и на територији тада приградског насеља Вашариште оформила пољску болницу, каже Јанковићева.

„Првобитна намера је било лечење војника оболелих од тифуса, али је мисија врло брзо усмерила своје снаге на помоћ занемареном цивилном становништву. Један од шест отворених диспанзера налазио се у селу Витановац, у којем је имала задужење медицинска сестра Олив Олдриџ и где започињу њена сећања објављена 1916. по повратку у Енглеску. Моника Стенли, главна куварица болнице Стобарт, водила је дневник од поласка за Србију до повратка у Енглеску, такође објављен 1916. Најпотресније сведочанство представљају писма Мејбел Дирмер, уметнице, ауторке бројних књига и илустрација, и позоришне редитељке”, истиче Јанковићева.

Дирмерова је иначе и преминула у Србији управо од тифуса, а сахрањена је на Варошком гробљу у Крагујевцу, уз Елизабет Рос и Лорну Ферис, такође чланице британске лекарске мисије које су доживеле исту судбину.

У сведочанствима Олив Олдриџ, Монике Стенли и Мејбел Дирмер се наводе бројне потресне епизоде. Пишући о тифусу, Дирмерова бележи да болесници „просто кажу да се осећају болесно и падну на траву”. О атмосфери у болничким шаторима, она наводи да су „половина рањеника Аустријанци, а што је најчудније, главни доктор у српској болници је аустријски затвореник” који „никада није престао да ради на спасавању живота, најпре као официр сопствене војске, а затим као доктор међу Србима”.

Осим најезде тифуса, чланице мисије су биле изложене и ударима непријатеља. Тако је Моника Стенли у свом дневнику речито описала напад немачких и аустријских авиона на Крагујевац у којем је петоро погинуло и 16 рањено.

„Друга бомба је пала на кућу и убила четрнаестогодишњу девојку која је само три дана боравила у Крагујевцу – родитељи су је послали из Београда, јер се тамо толико плашила војног напада”, записала је Моника Стенли.

Истичући да су Олив Олдриџ, Моника Стенли и Мејбел Дирмер истинске хероине и храбре жене, историчар Дејан Ристић наводи да су њих три, са српским цивилима и војском, проживеле и преживеле неке од најдраматичнијих периода Првог светског рата.

„Својим пожртвовањем и хероизмом вечно су нас задужиле. Пуних стотину година од окончања Првог светског рата, захваљујући Татјани Јанковић и члановима њеног истраживачког тима, имена тих трију хероина биће коначно прибројана својеврсном Пантеону великана које је током векова изнедрио наш народ, односно оних који су својим подвизима, саосећањем и бескрајном хуманошћу Србе задужили за вечност”, наводи Ристић.

Упознавање са сведочанствима које су ове болничарке оставиле, према његовим речима, омогућава нови сусрет са судбоносним догађајима и изузетним појединцима који су обележили те ратне године у нашој земљи.

„Дубоко верујем да ће, ишчитавањем бележака ових трију изузетних жена, свако од нас оживети и лично сећање на своје претке – учеснике Првог светског рата. Биће то прилика и за специфичан и дирљив сусрет са њима”, наводи Ристић.

У плану и изложба

Осим објављивања књиге, у склопу подухвата „Болница Стобарт”, према речима Татјане Јанковић, биће приређена и изложба о раду те хуманитарне мисије у Србији. Поставка, уз подршку Министарства културе и информисања, биће отворена 6. новембра у Галерији Народне библиотеке „Вук Караџић” у Крагујевцу. Намера је да се на овај начин, осим обележавања стогодишњице од завршетка Првог светског рата, подстакне на подизање спомен-обележја свим хуманитарним мисијама које су боравиле у Крагујевцу 1915. године.

„О таквом споменику, у виду обећања од стране владе, писала је и Моника Стенли у свом дневнику”, каже Татјана Јанковић.