Записи британских болничарки о Србији

„Првобитна намера је било лечење војника оболелих од тифуса, али је мисија врло брзо усмерила своје снаге на помоћ занемареном цивилном становништву. Један од шест отворених диспанзера налазио се у селу Витановац, у којем је имала задужење медицинска сестра Олив Олдриџ и где започињу њена сећања објављена 1916. по повратку у Енглеску. Моника Стенли, главна куварица болнице Стобарт, водила је дневник од поласка за Србију до повратка у Енглеску, такође објављен 1916. Најпотресније сведочанство представљају писма Мејбел Дирмер, уметнице, ауторке бројних књига и илустрација, и позоришне редитељке”, истиче Јанковићева.

Дирмерова је иначе и преминула у Србији управо од тифуса, а сахрањена је на Варошком гробљу у Крагујевцу, уз Елизабет Рос и Лорну Ферис, такође чланице британске лекарске мисије које су доживеле исту судбину.

У сведочанствима Олив Олдриџ, Монике Стенли и Мејбел Дирмер се наводе бројне потресне епизоде. Пишући о тифусу, Дирмерова бележи да болесници „просто кажу да се осећају болесно и падну на траву”. О атмосфери у болничким шаторима, она наводи да су „половина рањеника Аустријанци, а што је најчудније, главни доктор у српској болници је аустријски затвореник” који „никада није престао да ради на спасавању живота, најпре као официр сопствене војске, а затим као доктор међу Србима”.

Осим најезде тифуса, чланице мисије су биле изложене и ударима непријатеља. Тако је Моника Стенли у свом дневнику речито описала напад немачких и аустријских авиона на Крагујевац у којем је петоро погинуло и 16 рањено.

„Друга бомба је пала на кућу и убила четрнаестогодишњу девојку која је само три дана боравила у Крагујевцу – родитељи су је послали из Београда, јер се тамо толико плашила војног напада”, записала је Моника Стенли.

Истичући да су Олив Олдриџ, Моника Стенли и Мејбел Дирмер истинске хероине и храбре жене, историчар Дејан Ристић наводи да су њих три, са српским цивилима и војском, проживеле и преживеле неке од најдраматичнијих периода Првог светског рата.

„Својим пожртвовањем и хероизмом вечно су нас задужиле. Пуних стотину година од окончања Првог светског рата, захваљујући Татјани Јанковић и члановима њеног истраживачког тима, имена тих трију хероина биће коначно прибројана својеврсном Пантеону великана које је током векова изнедрио наш народ, односно оних који су својим подвизима, саосећањем и бескрајном хуманошћу Србе задужили за вечност”, наводи Ристић.

Упознавање са сведочанствима које су ове болничарке оставиле, према његовим речима, омогућава нови сусрет са судбоносним догађајима и изузетним појединцима који су обележили те ратне године у нашој земљи.

„Дубоко верујем да ће, ишчитавањем бележака ових трију изузетних жена, свако од нас оживети и лично сећање на своје претке – учеснике Првог светског рата. Биће то прилика и за специфичан и дирљив сусрет са њима”, наводи Ристић.

У плану и изложба

Осим објављивања књиге, у склопу подухвата „Болница Стобарт”, према речима Татјане Јанковић, биће приређена и изложба о раду те хуманитарне мисије у Србији. Поставка, уз подршку Министарства културе и информисања, биће отворена 6. новембра у Галерији Народне библиотеке „Вук Караџић” у Крагујевцу. Намера је да се на овај начин, осим обележавања стогодишњице од завршетка Првог светског рата, подстакне на подизање спомен-обележја свим хуманитарним мисијама које су боравиле у Крагујевцу 1915. године.

„О таквом споменику, у виду обећања од стране владе, писала је и Моника Стенли у свом дневнику”, каже Татјана Јанковић.