Среда, 22.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Хрватска: Домољуби уместо патриота

Вијорење заставе над Јадраном (Фото Бета)

Од нашег сталног дописника

Загреб – Гинуло се за Хрватску, борило против мрског „српског агресора“ и „србокомунистичке ЈНА“, и то је данас темељ новог патриотизма који се у Хрватској назива домољубље. А како се негује? Као и у другим срединама – кроз породицу, школу и данас посебно важан и утицајан друштвени фактор – цркву. Међутим, као да опада онај првобитни ратни и непосредни поратни елан када се тако радо бусало у велике „хрватске груди“. У мирнијем раздобљу које је наступило, до изражаја све више долазе различите политичке опције кроз различите политичке странке, па је патриотизам помало добио и обележје робе којом се радо маше, али и присваја ради заводљивог утицаја на бирачке масе.

Очигледно је да је патриотизам поприлично виртуелна ствар која највише зависи од тога из којег угла се гледа и ко то ради. Управо од тога највише зависи и каква сазнања о патриотизму добијају нове, најмлађе генерације, а у том погледу у Хрватској се баш не може бити миран и задовољан.

Најосетљивија димензија данашњег хрватског схватања патриотизма тиче се дела њених грађана српске националности. Срби су до „Божићног Устава“ (донет у децембру 1990, пола године после Туђмановог доласка на власт) чинили 12,5 одсто становништва и били равноправни конститутивни народ у Хрватској, и то још од половине 19. века, према изричитој одлуци тадашњег Сабора. То је тим уставом укинуто на незаконит начин – обичном уместо квалификованом већином, а идуће године је букнуо рат који службена Хрватска и данас сматра „српском агресијом“ , а Срби класичним грађанским ратом какав је био на пример и онај у САД када су победиле снаге Уније. После протеклог рата Срба у Хрватској је остало три–четири одсто, баш како је то својевремено прокламовао Туђман.

Теза о „одбрани од српске агресије“ међу темељима је формирања данашње свести младих генерација у Хрватској, што се чини и кроз школу и кроз цркву, а наравно и кроз породице оних који тако мисле. Да би се то барем некако ублажило, приликом мирне интеграције западних подручја Хрватске 1998. године влада је уз препоруку међународне заједнице, и на основу Ердутског споразума, увела петогодишњи мораторијум на учење новије историје у школама на том подручју, а то се сада покушава надоместити увођењем посебног додатка уџбеницима за новију историју.

Због своје уравнотежености тај сепарат је претрпео жестоке критике оних који инсистирају на једностраној (српској) кривици за протекли рат, иако и у њему има за Србе још увек спорних теза, па и нетачности. У целом том додатку, на пример, нема ни речи о споменутој чињеници у вези са „Божићним Уставом“ и насилном променом статуса српског народа у Хрватској, а у вези са међународним планом З-4 који је Србима нудио широку аутономију у оквиру РХ наводи се:

„План су невољко прихватиле хрватске власти, но српско га је вођство одбацило. Тада се хрватска страна одлучила на војно решавање проблема.“

Та тврдња је неистинита, осим у делу да га је одбила српска страна. Јер, хрватска страна га није прихватила – штавише – били су жестоко против такве „државе у држави“, како су говорили – већ је само прихваћен на разматрање. А уз то, стиче се погрешан утисак да се Хрватска због одбијања српске стране да прихвати тај план одлучила за војно решење.

А како је то све почело, у овом додатку уџбеницима пише:

„На првим вишестраначким изборима у Хрватској у априлу 1990. године велик део Срба је гласао за СКХ, а део за новоосновану Српску демократску странку. Но, током лета 1990. године почело је расти међусобно неповерење. Ситуацију је погоршао став Милошевићева режима који је све више доводио у питање постојеће републичке границе. При том се тежило стварању државе која би обухватила већину Срба, укључујући и оне који живе у БиХ и Хрватској. Радикалне српске групе обновиле су четнички програм и захтевале су западне српске границе на линији Вировитица–Карловац–Карлобаг. Општој су напетости доприносили случајеви отпуштања Срба с посла у Хрватској и појава радикалних хрватских националистичких група.“

Ни речи о величању усташке прошлости и махању усташким симболима, а у то време је и Месић певао усташке песме у Аустралији, с правим усташама, о чему се отворено почело говорити тек недавно.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.