Већ сам уништио бека Наполија на Маракани

На опроштајној утакмици Уве Зелера, Драган Џајић и Еузебио су каснили. Било је неких проблема у авио-саобраћају, али су их брзо колима с аеродрома пребацили до Хамбурга. Немачка телевизија је извештавала у вестима где се тренутно налазе португалска и југословенска легенда. Напад тима света је изгледа овако: Џорџ Бест, Еузебио, Боби Чарлтон и Драган Џајић. Еузебио је дао спектакуларан гол. Џаја му је додао лопту петом. Ко се данас тога сећа?

Драган Џајић хода по трави помоћног терена Звезде. Кадар је савршен. Празан терен и он. Говори како нико не пише да је Звезда некада елиминисала Наполи. Имао је тада 18 година.

– Овде, на Маракани, уништио сам њиховог десног бека. За Наполи су тада играли Сивори и Алтафини, сматрали су их за најбоље играче света, као што су Нејмар или Мбапе данас. Треба само играти и веровати у себе. Тада је све могуће – каже најбољи југословенски играч свих времена.

Наполи гостује у Београду у уторак. После 27 година, Црвена звезда игра у Лиги шампиона. Комплети карата за све три утакмице у групној фази, против Пари Сен Жермена, Ливерпула и Наполија, распродати су за неколико часова. Ни познанство с Џајом не помаже. Гледаћу утакмице на телевизији.

– Не чуди ме оваква еуфорија. Звездина публика је навикла на велике европске утакмице. Млади навијачи, велики фанатици, слушали су те приче и сада је све ово што гледамо разумљиво. Да не говорим о томе колико ми буди успомене. Треба причати о овим играчима. Они сада играју, ово је њихово време.

Говори се да је битније што ћемо да гледамо велике утакмице и играче, него шта ће Звезда да уради на терену?

Страшно ме нервира кад слушам коментаре попут: „Пружили су снажан отпор.” То је понижавајуће.

Шта сте ви говорили у ваше време? Победићемо?

Наравно, мораш да верујеш у себе! Као да не знам ко је данас Пари Сен Жермен. Да, па шта? Кад сам ја играо, није био такав. Црвена звезда је била велики европски клуб пре њих. Ливерпул је био доминантан у Европи, освајали су трофеје, али их дуго нигде није било. Пали су, а сада се враћају на европску сцену. Али Звезда их је елиминисала у време када су били највећи.

Да се вратимо на дефетизам у јавности што се тиче Звездиних шанси у Лиги шампиона.

Каже се – немамо шта да изгубимо. Ја не разумем то. А шта можемо да изгубимо, осим утакмице? Пише „парирали су”. Није Звезда спаринг партнер у боксу.

Ви мислите да Звезда треба да игра храбро на победе у групној фази?

У бити је спортисте и играча да иде на победу! Може утакмица да се изгуби са 6:0, али ако играч нема амбицију да победи, иако зна да игра против бољег од себе, онда никада неће постати велико фудбалско име. Није срамота да се утакмица изгуби, срамота је да не верујеш у победу и да не даш све од себе да победиш. Велике утакмице стварају велике играче.

Хајдемо да се вратимо у прошлост. Нисте играли у полуфиналу Купа шампиона против Панатинаикоса 1971. године и знам да пуно жалите због тога.

Не да жалим, него ме све боли када се сетим. Нисам играо ни у Београду ни у Атини, био сам искључен против Карлс Цајса у Јени, када сам играо у животној форми. Имао сам 25 година.

Како сте добили црвени картон, много се причало о томе.

Цоле Јанковић је ударио играча Карлс Цајса. Цоле се склонио, а судија гледа у мене и тражи картон. Извадио је црвени. Пре месец дана сам био с Цолетом. Он ми каже: „Ја ударих играча, а тебе искључише.” То ме коштало много. Баш много. Мислим да би још тада Звезда освојила Куп шампиона.

Да ли су играчи Звезде отровани у Атини, па да су због тога изгубили и нису играли финале? То остаје једна од највећих фудбалских мистерија друге Југославије.

Путовао сам с њима у Атину и не верујем у то. Заправо, нећу да верујем. Играчи тврде да су отровани, али ја нисам ручао с њима. Све је било јако чудно тога дана.

Објасните ми, како сте у полуфиналу Европског првенства 1968. онако омађијали Бобија Мура и елиминисали светског првака Енглеску. Дали сте једини гол, а чувао вас је најбољи халф света.

Имао сам 22 године и тада је кренуо мој успех на међународној сцени. Почела је акција од Холцера, додао је лопту Мусемићу и он је с левог крила, одакле сам иначе ја њему центрирао, послао дугу, спору лопту у шеснаестерац Енглеске. Боби Мур је био капитен Енглеске и неприкосновен у скоку и игри главом. И за мене је изненађење како није реаговао. Ја сам скочио, примио лопту на груди. Она ми се слила до леве ноге. Лако сам дао гол.

Кад гледам снимак тог гола, изгледа као да Боби Мур не зна шта да ради с вама. Као да сте га трзајима тела дриблали без лопте. Личио је на човека који се већ помирио са судбином.

Заиста је било необично је да сам поред њега скочио и још примио лопту на груди, а он је стајао укопан у месту. После толико година имам јасну слику. Пред ту утакмицу се говорило да смо сувише млади, да немамо шанси против светских првака, а ја сам имао дубоку рану на нози. Размишљало се да ли ћу да играм. Међутим, имали смо припремну утакмицу, дали смо пуно голова неком италијанском трећелигашу. Сећам се, било је страшно спарно кад је утакмица почела, Ивица Осим се повредио у 5. минуту, а није било права замене, па је статирао целу утакмицу. Играли смо с играчем мање све време.

У финалу је Југославија против Италије одиграла две утакмице. Да причамо о судији и зашто сте изгубили или је боље да вас не нервирам?

Боље немојте. У првој утакмици смо били далеко бољи од Италијана. О судији не желим да причам. Ко је гледао ту утакмицу, све му је било јасно.

Да је Југославија тада освојила Европско првенство, вероватно бисте били проглашени за најбољег играча Европе.

Мислим да бих. То је лепо, то се памти. Али увек се памте победници. Као што се памти Звездина генерација из Барија.

Откријте ми, да ли је Пеле због вас тражио да своју опроштајну утакмицу 1971. године Бразил одигра против Југославије?

Било би претенциозно да то кажем. Пеле је био божанство. Не можете да замислите какво.

Али могао је да бира било коју репрезентацију на свету. Није вероватно одабрао Југославију због Тита?

Вероватно је фудбалски савез Бразила проценио да Југославија треба да буде на опроштајној утакмици Пелеа. Из којих разлога, ни данас не знам.

Правите ли се сада скромни?

Ма пустите то, ја сам пре те утакмице с Пелеом био на банкету. Има једна анегдота о томе. Он је играо у Београду против Звезде за Сантос и из предузећа „Руди Чајавец” су обећали да ће му поклонити телевизор. Кад смо се видели на банкету, Пеле ме пита: „Да ли си ми донео онај телевизор.” На тој утакмици сам дао много леп гол, један од мени најважнијих. Чини ми се као да је снимак те утакмице изгубљен. Давно га нисам видео. Утакмица се завршила 2:2. Тада се у свету играо феноменалан фудбал.

Репрезентација Југославије је имала одувек добар тим, а није добро пролазила на светским првенствима. Зашто?

И 1974. године у Немачкој смо имали одличну екипу. Али увек би се неко умешао, обећао би премије, па није испунио, а играчи би се разочарали. Е, да сад неко скупе све те играче, они би сигурно рекли: „Пустите премије, дајте да победимо.”

Како сте склапали победнички тим Звезде из Барија? Чинило се да скупљате играче плански, за сваку позицију сте имали најбољег.

Наравно, али фалила су нам два играча. Синиша Михајловић по левој страни и Белодедић позади. Када је дошао Белодедић, седео сам тужан у канцеларији, изгубили смо против Партизана. Дошла су два човека с Белодедићем. Отишао сам до друге канцеларије где је седео Цвеле. Тада је Белодедић био на почетку каријере, али смо схватили ко нам је закуцао на врата. Онда смо га крили, плашили смо да се не врати, да не оде у неки други тим. Све смо учинили да Белодедић добије папире и игра за Звезду. Стигли смо до Авеланжа преко једног моћног човека. Била је то сложена операција.

Ко је то био?

Не могу да кажем.

И Просинечки је дошао игром случаја.

Играли смо с Динамом у Загребу и мени је пришао његов ујак. Питао ме да ли можемо да га пробамо у Звезди, али је била толика бука на стадиону да сам га једва чуо. Рекао сам му да дође у уторак. И заборавио сам на то, сишао сам да гледам тренинг. Видим неког дечка, не препознајем га, а он барата лоптом. Кажем Васовићу: „Закажи хитно тренинг после подне, нека дође Владица Поповић, да видим још једном тог дечка.” И гледам га како игра и не могу да верујем. Био је довољан један тренинг да видим шта смо добили. Савићевић и Панчев су били велике звезде, Бинић изванредан, Југовић у напону снаге. Кад сам доводио Најдовског свашта су ми говорили, а био је злато од човека и играча. И да је тај тим из Барија наставио да игра још четири године, да се није догодило шта се догодило, Звезда би била један од највећих клубова Европе.

Зашто данас клубови немају стрпљења за младе играче?

Друга су времена. Младе играча морате да негујете, да будете стрпљиви с њима. Знају све то у управи, зна то тренер Милојевић и треба их похвалити за ове успехе. Увек сам говорио младим играчима да иду у мање клубове, да се кале. Да играју и у Српској лиги, да их мало изударају, да добију батине. Није то лоше.