Годишњица страдања војника ЈНА у Бјеловару

Припадници Збора народне гарде (ЗНГ) Републике Хрватске 29. септембра 1991. године отпочели су општи напад на све војне објекте ЈНА у гарнизону Бјеловар, који су већ 15 дана били под тоталном блокадом.

Како из Веритаса подсећају, на измаку дана, командант 265. механизоване бригаде, стациониране у касарни на Војновићу, пуковник Рајко Ковачевић, наредио је обуставу даље одбране, одлагање оружја, предају војника и старешина и њихово постројавање у кругу касарне, после чега су око 19 часова припадници ЗНГ ушли у касарну из које се више није пружао никакав отпор, преноси Бета.

По уласку у касарну Збора народне гарде Јуре Шимић је, у својству председника Кризног штаба Бјеловара наредио да се стрељају командант Ковачевић и његови помоћници, потпуковник Миљко Васић и капетан прве класе Драгиша Јовановић.

По Шимићевој наредби, грађани Бјеловара обилазили заузету касарну, у којој су били изложени лешеви убијених официра, које су у мимоходу скрнавили пљувањем и мокрењем по њима.

Док је трајала борба за касарну на Војновићу, мајор ЈНА Милан Тепић, командант складишта борбених средстава „Барутана” у селу Беденик, недалеко од Бјеловара, с циљем спречавања његове предаје припадницима ЗНГ, минирао га је са 170 тона експлозивних средстава. Страдали су он и војник, деветнаестогодишњи Стојадин Мирковић, који, упркос Тепићевој наредби, није хтео да се преда.

Хрватска страна је потврдила губитак 11 својих војника, због чега су, после предаје, из освете, стрељали командира страже на том објекту, старијег водника Ранка Стевановића, наводе из Веритаса.

У касарни на Војновићу, поред поменутих официра, погинула су још шесторица припадника ЈНА (Зоран Крстић, Шукри Кељани, Љубиша Лазић, Недељко Јоветић, Ејупи Бертоли и Горан Радовановић), а заробљено је 59 официра, подофицира и грађанских лица на служби у ЈНА и око 250 војника, који су, после физичких и психичких злостављања у логорима у Бјеловару, размењени 9. новембра исте године у Босанском Шамцу.

Шесторица заробљених резервиста ЈНА са подручја Бјеловара (Радован Барберић, Здравко Докман, Радован Гредељевић, Иван Хосјак, Бошко Радоњић и Милорад Ђорђевић) издвојени су и затворени у полицијску станицу, одакле су их, четири дана касније, извела униформисана лица са фантомкама на главама и стрељала их исте ноћи у шуми Чесма, недалеко од места Мало Кореново.

Са њима је био и цивил Саво Ковач из Бјеловара, који је, игром случаја, иако је задобио три прострелне ране, преживио стрељање.

За описане злочине над припадницима ЈНА, тада једине легитимне и регуларне војске у држави СФРЈ, у чијем саставу је у то време формално правно била и Хрватска, иако је било и пријава пред Хашким трибуналом и оптужница пред Војним судом у Београду и суђења пред хрватским судовима, још нико није осуђен.

Тренутно се, пред Жупанијским судом у Ријеци, по оптужници из 2010, суди Јури Шимићу по командној одговорности због ратног злочина против ратних заробљеника, с тим да се брани са слободе, а задње рочиште је одржано 9. марта ове године.

Председништво СФРЈ је крајем 1991. прогласило мајора Милана Тепића народним херојем, последњим и јединим у протеклом рату, док је војника Стојадина Мирковића 31. децембра 1999. године председник СРЈ одликовао „Орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена”.

У Бјеловару се 29. септембар слави као Дан града и Дан бјеловарских бранитеља.