Понедељак, 27.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Mноги се и данас питају где је краљевско злато

Чачански кафеџија Василије Лазовић одбио је да у његовом дворишту буду закопани сандуци са драгоценостима, али нису Ђурђе Станић и Мићо Љубивојевић из села Атенице
Капетан Предраг Раковић, командант Другог равногорског корпуса, задужен за прикупљање средстава за ЈВуО (Фото: Народни музеј Чачак)

Чачак – Разне легенде о закопаном благу у околини Чачка и Западној Србији везују се за године Другог светског рата, посебно улогу снага генерала Михаиловића (ЈВуО). Већ током Априлског рата 1941. Управа двора Карађорђевића покушала је да сачува многе вредне предмете како не би постали плен окупатора. Према досадашњим сазнањима, драгоцености су упаковане у 17 сандука, а затим евакуисане из Београда. Путовања ових сандука током рата, као и њихова судбина после ослобођења, нису у потпуности познати. Постоји низ замршених прича и наговештаја. Један од тих сандука је сачуван и његов садржај данас се налази у музејским збиркама. Претпоставља се да је део вредних, скупоцених и раскошних предмета Карађорђевића ипак покраден и развучен 1941, као и после 1945. године, када су комунисти дошли на власт.

Ово су редови из управо објављеног научног рада др Милоша Тимотијевића, историчара Народног музеја у Чачку, посвећеног легендама о закопаном благу српског запада.

Како даље наводи, део драгоцености Карађорђевића сакривен је и на ширем простору чачанског краја. Наиме, архива многих министарстава Краљевине Југославије допремљена је непосредно пред почетак рата у Чачак. Међу многим сандуцима налазила се и архива Двора Карађорђевића, која је брижљиво сакривена. Према сећању савременика, архива је била упакована у типизиране сандуке. Наводно је било око 50 сандука малих димензија (80x40x40 цм). Сандуци нису били закључани, а војне власти издале су строго наређење да се не отварају. Није било лако на брзину организовати успешно сакривање овог важног транспорта. Неколико дана пред почетак рата капетан Мишић, који је обезбеђивао архиву, понудио је чачанском кафеџији Василију Лазовићу да у његовом дворишту закопа сандуке. Лазовић је одбио понуду, коју су том приликом прихватили Ђурђе Станић и Мићо Љубивојевић из села Атенице код Чачка. Станић је био бивши жандарм, али и наводно проблематичан човек, који је током рата био и егзекутор. Љубојевић је био рабаџија и воденичар у воденици Раша Гавровића у Атеници. Према ономе што се данас зна, њих двојица су у свом селу сакрили све поверене им сандуке.

Ова „тајна” акција била је најављена још 11. јануара 1941, када је потпуковник Обрен М. Томић локалним властима у Чачку најавио да ће у варош доћи посебна комисија како би пронашла подобне локале и просторије за смештај „војне архиве трајне вредности”.

Један део тих сандука био је закопан у Атеници, поред воденице у којој је Љубојевић радио и живео. Пошто је 1942. по наређењу четничког команданта села Радомира Шипетића морао да се исели из воденице, Љубојевић је сакривене сандуке однео својој кући. Премештање није остало неоткривено. Шипетић је тешким батинама добио од Љубојевића признање где их је сакрио, а тих пет сандука потом су ископани и запрежним колима одвезени до куће Гвоздена Стеванчевића. Наводно су сви већ били отворени, а архива у нереду. На крају, све је предато Радомиру Шипетићу и његовом пратиоцу Велибору Ћирковићу, као и Ђурђу Петковићу, командиру четничке чете из Драгачева.

У исто време откривена је и архива сакривена код Ђуле Станића. Приликом откопавања ове архиве, поред Станића, присутни су били и Спасоје и Војимир Дилпарић, као и један непознати човек из села Бањице код Чачка, који је као војник за време Априлског рата учествовао у њеном закопавању. Били су ту и Ђурђе Петковић и Јаков Шипетић из Атенице. Изгледа да је приликом премештања ових сандука један случајно пао и отворио се. Испоставило се да, осим архивске грађе, у њима има и драгоцености. Људи који су присуствовали тој сцени запамтили су сјај једног великог крста украшеног дијамантима, затим један сребрни чирак, као и друге драгоцености (есцајг, кандила, посуђе).

И пре него што се један сандук „случајно” отворио, присутнима је било необично што су тако мали сандуци испуњени „само” архивском грађом веома тешки, јер су морали да их палијама насуљавају на запрежна кола. У транспорту је учествовало пуно људи, да би сандуци на крају били одвезени у село Трнаву, а потом у Виљушу. Немци стационирани у Чачку брзо су сазнали за целу акцију. Ускоро су уследила хапшења и саслушавања. Зна се да су на ислеђивање ишли Лазар Поповић и Мићо Љубојевић из Атенице. Истрагу је водио посебан официр Гестапоа, било је пуно притисака, многима су нуђене велике награде (милион динара) да открију где се сандуци налазе, а једно време Поповић је тајно праћен.

Није прошло много времена, а Немци су већ сазнали где су четници сакрили архиву и драгоцености. Најпре су открили два сандука код Спасоја Дилпарића, да би потом, 24. новембра 1942, у Чачак дошао њихов тумач под именом Фрај, са специјалним задатком да трага за дворском архивом. За петнаест дана (8. децембра) Немци су узели још четири сандука похрањена код Дилпарића. Заплена је извршена после брзог препада на његову кућу у Виљуши. Том приликом Немци су у селу убили три младића. Према сумњама равногораца, један комуниста је окупаторске јединице упутио на кућу Дилпарића, пошто је после тортуре у затвору открио место на којем су чувани сандуци. Према писаном извештају, Немци су, поред документације, однели и многа одликовања спакована са архивом.

Том приликом Спасоје Дилпарић је доспео у немачки затвор, где је утамничен заједно са другим таоцима. После изласка из затвора вратио се у своје село, где су га 14. августа 1943. ухватили партизани под вођством будућег народног хероја и чувеног ознаша Раденка Мандића. Дилпарић је био ратник из Првог светског рата, солунац, истакнута личност у свом крају и следбеник генерала Михаиловића. То је и био разлог што су га ухватили и одмах обесили као чин освете за убијене симпатизере комуниста. Међутим, постоји и веровање да је Раденко Мандић обесио Спасоја Дилпарића и због тога што није хтео да му ода место где је сакрио драгоцености Карађорђевића.

– Шта се све налазило у сандуцима који су сакривани на простору Атенице и Виљуше и какве је све тајне Спасоје Дилпарић однео у гроб можемо само да нагађамо – закључује др Тимотијевић.

Коментари7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

pera
drzava se raspada, narod kolju na sve strane a oni brinu za blago. ko su nam bili kraljevi i predsednici dobro smo i zivi
Mole
Cacani uvek nepouzdani i uvek isti smeta im Beograd a o kradji zlata kraljevog ni rec zuc. Grebici uvek grebici....
Opacic
Jedan Visoko pozicirani oficir kosa iz BIH mi je 1960 rekao ma bilo je zlata koliko ocese lapio ga TITO!
Sotir Gardačić
Mislim da su pre par godina otkrivene Rakovićeve puške u nekom selu!
vladimir
O priči za izgubljenim blagom čuo sam pre nekih dvadesetak godina boraveći u obližnjoj banji.Tamo sam sreo jednog starinu gde sakuplja divlje kruške za kalemljenje.Pošto smo počeli razgovor o tome kako se vrši kalemljenje počeli smo priče o mnogim temama.Jedna me je posebno zainteresovala jer se odnosila o silnim sanducima koji su sakriveni u obližnjoj pećini.Starina kaže da je u mnogo sanduka bili zlato i dragoceni nakit.Međutim pred kraj rata u teškim borbama sa partizanskim jedinicama pećina je zarušena zajedno sa nemačkim vojmicima koji su izginuli svi do jednog.Sa njma je i otišla tajna"izgubljenog blaga"više od trideset metara ispod zemlje.Verujem da tamo postoji još ljudi koji verovatno znaju pravu lokaciju,ali niko do blaga ne može doći osim savremene opreme koja može prodreti u te kamenite dubine pećine.Po njegovoj priči mislim da je i on znao lokaciju kao i sadržinu sanduka,jer su mnogi pokušavali kopanje ali previše je bilo duboko i kamenito.Možda je tačna ova njegova priča

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.