Четвртак, 27.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
СА НАСЛОВНЕ СТРАНЕ

И моја је прича надреална

Две године сам узимала аутограме од глумаца. Све док ме неко није „пријавио” професорки Марић. „Знате ли ви да је Роберт де Ниро ваш колега”, питала ме је она. „Немојте то да говорите, молим вас”, одговорила сам јој кроз смех. За мене је то било толико величанствено, била сам заљубљена у те људе и нисам веровала да сам део тог света. Мислила сам да ће ме неко додирнути за раме и рећи „Сад је све завршено”, присећа се Софија Јуричан
(Фото А. Васиљевић)

Софији Јуричан ни на крај памети није било да ће уписати Факултет драмских уметности. Конкурисала је али се више спремала за пријемни на Филозофском факултету јер је желела да студира историју. И док је учила о биткама позвала ју је другарица из детињства Маша Дакић, која је такође конкурисала на ФДУ, и рекла како су је управо прозвали. И, тако је несуђена историчарка кренула посве другачијим путем. И стигла да се недавно представи и ТВ гледаоцима који са нестрпљењем ишчекују сваку нову епизоду ситкома „Истине и лажи”.

– Да бих стигла на пријемни паре за такси сам позајмила од комшије стоматолога. Када сам дошла била сам последња па су моју будућу професорку Гордану Марић питали да ли жели да ме прими накнадно... Напољу је лила киша, ја полумокра… Та моја прича делује надреално. Иначе, три дана пред   пријемни одлучила сам да променим спремљени текст из Стринбергове „Госпођице Јулије” и заменим га са Јулијом из Шекспировог „Ромеа и Јулије”. Искуснији су ми причали да је то озбиљан камен спотицања јер је реч о стиху. Али пошто сам ја од основне школе била рецитатор тај стих сам говорила као да је драмски текст. Чула сам и да је добро ако ми чланови комисије траже неку имитацију, да је то знак да им се свиђам, прича млада глумица.

И, зачула је то пресудно питање „Знате ли неку импровизацију”. Брже-боље се похвалила како их зна више од десет и успела да их насмеје.

Пријемни је завршен, а млада Панчевка није ни знала где се тачно налази. Нови Београд није познавала, знала је само да мора да стигне до Дунав станице.

– У време када сам полагала пријемни на месту на којем су сада   силне зграде није било ничега. Само пољана. Стајала сам након испита испред зграде факултета размишљајући како до Дунав станице када сам зачула глас који ми каже да дођем сутра и понесем патике. Како сутра, питам ја, када имам пријемни на Филозофском. Онда прекосутра стигне одговор, прича глумица која је успела да положи и пријемни на Филозофском али и да однесе малу „победу” у породици и остане у Србији јер је њена мама желела да се преселе у Италију и једини разлог останка у Србији био је Софијин успех на пријемном на ФДУ.

– Била је убеђена да немам шансе. А управо ме је она увела у тај свет, водећи ме не само у дечје позориште већ и на представе за одрасле. Стало сам тражила први ред, желела сам да осетим мирис костима. Сећам се како се онако мала чврсто држим за фотељу да не бих устала и јурнула да пољубим глумце на сцени. Осећала сам узбуђење које ме никада није прошло. Кад год се диже завеса, и сада када сам у публици,  срце ми  јако   удара – прича глумица која на факултету није пропустила ниједан час.

Признаје Софија и да је првих годину дана студија мислила како је грешком стигла на факултет. И како је две године узимала аутограме од глумаца. Све док је неко није „пријавио” професорки Марић.

–Знате ли ви да је Роберт де Ниро ваш колега – питала ме је она, а ја сам умрла од смеха. – Немојте то да говорите, молим вас– одговорила сам јој. За мене је то било толико величанствено, била сам заљубљена у те људе и нисам веровала да сам део тог света. Мислила сам да ће ме неко додирнути за раме и рећи: „Сад је све завршено”. А, ето, изашла сам као студент генерације са ФДУ, са наградом Универзитета уметности, са најбољом оценом из глуме и највећим просеком. А ја сам се све време припремала да ће бити крај, прича наша саговорница.

Уместо краја њој се отворио неки нови почетак.

– У трећој години сам дошла да одрадим две, три епизоде „Мјешовитог брака”, да као студент зарадим за море, за Турску, и остала две године.

На крају четврте, ускочила сам у „Неухватљиви систем глуме” на Малој сцени Атељеа 212... Ускочила сам у многе улоге и ту остала. Четири године сам била хонорарац али била сам део ансамбла. Ни тада није било лако доћи до посла као што није ни данас. Примљена сам и сада сам стални члан. Све време сам играла… Плате нису велике, зато и радимо са стране. Да су иоле пристојније не бисмо се ломили около – каже глумица која је уместо Борке Томовић ушла у серију „Истине и лажи” и прихватила се озбиљног посла – тумачења улоге психијатрице Вање.

Пошто јој је мајка психоаналитичар, Софији ово  је познато поље. Поготово што је и она, као студенткиња, ишла на психотерапију.

– Док сам била на академији изгубила сам скоро целу породицу, мамине родитеље који су ме подигли. И татину маму. И тату. Прву премијеру играла сам на дан татине сахране. Имала сам 22 године и била на трећој години студија. Радила сам представу „24 зида”, моју прву у Београдском драмском позоришту, у марту 2003. Истовремено сам била изабрана да играм Маљчику у „Родољупцима” са Дејаном Мијачем. Требало је да одем на прву читајући пробу, тамо цела постава... Пре него што сам ушла зазвонио ми је телефон и јавила ми се моја кума да ми изјави саучешће. Тата је имао рак плућа али ја нисам знала да је умро. Мама је чекала да дођем кући. Тако сам то сазнала од куме испред Југословенског драмског. Сви су причали како је код Мијача и дрво играти велика ствар. И ја, од девојке која је скупљала аутограме долазим на ту прву читајућу пробу, видим целу поставу како гледају прве „Родољупце”... Отац ми је умро али не смем то никоме да кажем. Научени смо на академији да упркос свему морамо да радимо. И ја тако седам,   знам да ако не могу ја, има ко хоће. Из приче сам знала Ненада Јездића, приђем њему и кажем му да су ми управо јавили да ми је умро отац. Питам га смем ли то да кажем Мијачу. „Наравно”, одговори Јездић. Приђем Дејану, а он ми каже, „Иди, душо”. Било је то 9. марта 2003. У Београдском драмском су ме питали да ли   могу 11. марта да играм претпремијеру „24 зида”. На дан татине сахране. Мој тата је на ФДУ завршио организацију програма за децу и младе, био је оснивач Малих сцена у Панчеву и аматерског позоришта и Џез клуба, радио у Дому омладине, био велики филмофил... Знала сам да би он разумео, да би чак и волео да играм и да ће то бити најбољи доказ да ће он бити заувек део тога. Сахрана је била од 16 сати а ја сам своју прву претпремијеру играла у Београдском драмском те вечери у 20.30. Премијера је отказана јер је тог 12. марта убијен Зоран Ђинђић – прича Софија Јуричан.

После су уследили „Родољупци”, „Секс за почетнике” у „Душку Радовићу”, у паузама је вежбала „Ричарда Трећег”, јер ... живот иде даље.

Њена Вања у „Истинама и лажи” на  почетку је мало хистерична, али с правом.

– Трудна је. И на ивици нервног слома због партнера који је вара, због тога што ће бити самохрана мајка. Њој се у том тренутку распада живот. Кроз наредне епизоде она ће морати да пронађе саму себе, мораће да почне да ради. Ово је изазов, људи су се навикли на Борку. У грађењу улоге постоји нешто што је задатост. Да сам се ја питала моја психијатрица би била жена света, слободнија... Мислим да ћу је градити да буде мало луцкастија. Та жена није нека срећна трудница већ особа којој се живот распада. И мени је супер да то буде једна самохрана мајка којој је тешко и која може да буде и чупава јер није целу ноћ спавала. Нису жене стално дотеране већ су и неуредне и тешко им је... Биће и духовитих сцена али бих волела да се зна да живот није само леп – каже наша саговорница признајући да никада није мислила да је глума лака нити је кренула тим путем да би живела гламурозан живот.

– Волим позориште, то је главни разлог. Сваки пут  када се дигне завеса ја помислила „Док има овога, бићу срећна!”

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.