Књижевности нема без ироније и патетике

Андрићева награда за 2017. годину припала је Владимиру Кецмановићу за причу „Ратне игре” из књиге „Као у соби са огледалима” (Лагуна, Београд). Признање ће аутору бити уручено 10. октобра. По оцени жирија, којим је председавао Александар Јовановић, приповетка „Ратне игре”, као и већина прича у овој Кецмановићевој књизи, доноси „нарочит, искошен поглед на најновије сукобе и несагласности у односима разумевања националних идентитета на балканском простору”. Са Владимиром Кецмановићем разговарамо о Андрићевом делу и начинима на које се он односи према теми рата.

Како ваша награђена приповетка кореспондира са Андрићевим делом и његовим виђењем Балкана?

Свака прича која се бави Балканом на одређеном нивоу нужно кореспондира са Андрићевим делом и његовим виђењем нашег живописног, историјом богатог и тужног полуострва. Код писаца који се Балканом баве, веза са Андрићем, дакле, неминовно постоји – питање је само да ли је намерна и свесна или неосвешћена, али ништа мање дубока и судбински условљена... У мом досадашњем опусу постоје дела која на Андрића свесно рефлектују, као, на пример, романи „Осама” и „Каинов ожиљак”, дела која сам писао немајући Андрићев опус у непосредном фокусу, али се накнадно испоставило да је њихова суштинска веза са Андрићем не само снажна, него и уочљива, као, на пример, „Топ је био врео”, али и дела, као што је роман „Феликс”, у којима је ту везу теже детектовати, што нипошто не значи да она не постоји. Напротив, извесно је да постоји. Као са мојим досадашњим опусом, ствари слично стоје и са збирком прича „Као у соби са огледалима”, која на известан начин представља његову есенцију.

Андрићу се приближавате и као књижевном лику?

Од приче „Турска ваза”, у којој се Андрић појављује као лик, па до приче „Последњи перформанс”, у којој веза са Андрићевим делом није очигледна, или приче „Из праха”, која је посвећена Милошу Црњанском, па је на тај начин Андрићу истовремено и даља и ближа од осталих... Причу „Ратне игре”, коју је жири апострофирао, нисам писао имајући у виду Андрићевo дело, али, сада, ако је посматрам као читалац, постоји више прилично уочљивих веза. Да не настављам са „теоретисањем”, покушаћу да те везе представим јединствено и сликовито: да је којим случајем Иво Андрић имао прилику да доживи време у којем одрасли људи из балканских државица насталих као последице крвавих ратова, заједнички закупљују полигоне, унајмљују инструкторе и купују играчке које су скупље од правог оружја како би се, обучени у енглеске, америчке, руске униформе, играли рата, тешко да би одолео да такву појаву литерарно овековечи.

Да ли се довољно пише о протеклим ратовима?

Протекли ратови, управо као и Андрићево дело, јесу нешто што као подтекст постоји у сваком књижевном делу које је у српској књижевности, и оним књижевностима које суштински одређује потреба да не буду српске, настало од тренутка њиховог избијања, па до данас. А уколико прихватимо Елиотову инспиративну тезу о двосмерном односу стваралаштва и традиције, могло би да се тврди и како ти ратови битно утичу на смисао дела која су на овим просторима настајала од памтивека. Да не говоримо о томе како су дела настала пре него што су поменути ратови поведени битно утицала на њихов карактер и ток. Наравно, нипошто на начин на који тај утицај покушавају да представе плиткоумни „књижевнотеоријски” и „књижевнокритички” политиканти. Везе књижевне фикције и стварности много су дубље и много неухватљивије од способности перцепције чак и најреспектабилнијих умова, с тим што су ти умови, за разлику од оних „плићих”, способни барем да је наслуте... Дакле, не само када пишу о протеклим ратовима или њиховим директним или индиректним последицама, што често чиним у својим делима, него и када описују далеку прошлост или неке далеке пределе, управо као и када нуде своју верзију алтернативних историја и описују своје утопијске или антиутопијске визије будућности, савремени писци са ових простора, хтели то или не, пишу и о ратовима који су се овде дешавали деведесетих година прошлог века...

Зашто је вама важно да о рату пишете са иронијске тачке гледишта?

Данило Киш је рекао (а унапред се извињавам онима који паразитирајући на Кишу живе, па свако помињање тог човека доживљавају као упад у сопствени атар, управо као и онима који га не подносе), да је књижевности неопходна комбинација ироније и патетике. Ако је лишена једног од ова два елемента, дакле, књижевност постаје инвалидна. Поменутом бих додао и то да је иронија дубински уткана у суштину језика, па уметничко бављење речју не може да буде лишено иронијског карактера, чак и ако га стваралац не препознаје.... Мука је једино што неосвешћена иронија дело лако може да претвори у каламбур.