Негујмо српски, поштујмо француски

Спе­ци­јал­но за По­ли­ти­ку

Па­риз – Кон­фе­рен­ци­ја на­сло­вље­на „Шта нам на­ши је­зи­ци зна­че?”, ко­ју је Ми­ни­стар­ство кул­ту­ре Ср­би­је не­дав­но ор­га­ни­зо­ва­ло у Срп­ском кул­тур­ном цен­тру (у окви­ру ак­ци­је „Не­гуј­мо срп­ски је­зик”), на дан ка­да се обе­ле­жа­ва Европ­ски дан је­зи­ка, и на ко­јој су уче­ство­ва­ли др Вељ­ко Бр­бо­рић, Све­ти­слав Гон­цић, Дра­ган Ха­мо­вић и Ар­но Гу­јон отво­ри­ла је мно­га пи­та­ња.  

На­кон крат­ког увод­ног сло­ва ко­је је у пре­пу­ној са­ли на­шег Кул­тур­ног цен­тра одр­жао ди­рек­тор Ра­до­слав Па­вло­вић, реч је пре­у­зео Ар­но Гу­јон хуманитарац ко­ји је у ви­ше на­вра­та бо­ра­вио и жи­вео ка­ко у Бе­о­гра­ду та­ко и на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји. Овај сим­па­тич­ни Фран­цуз је за­и­ста за­вид­но на­у­чио срп­ски је­зик, о чи­јим зам­ка­ма и лин­гви­стич­ким иза­зо­ви­ма при­ли­ком уче­ња је био спре­ман да при­ча, по­де­лив­ши сво­је ис­ку­ство са ме­шо­ви­том пу­бли­ком срп­ско-фран­цу­ског по­ре­кла ко­ја је, ипак, до­не­кле би­ла раз­о­ча­ра­на од­су­ством прет­ход­но на­ја­вље­них го­сти­ју – по­зна­тог срп­ског пи­сца Ми­ло­ва­на Да­ној­ли­ћа, као и Вла­да­на Ву­ко­са­вље­ви­ћа, срп­ског ми­ни­стра кул­ту­ре и ин­фор­ми­са­ња. 

Гу­јон је крат­ко су­ми­рао сво­ју де­се­то­го­ди­шњу жи­вот­ну при­чу уче­ња „пре­те­шког срп­ског је­зи­ка”. Срп­ски, по ње­го­вом ми­шље­њу, има „ужа­сно те­шку гра­ма­ти­ку”, ла­тин­ске па­де­же, али и ста­ро­сло­вен­ска јед­на­че­ња су­гла­сни­ка по звуч­но­сти и дру­ге ком­пли­ко­ва­не је­зич­не спе­ци­фич­но­сти ко­је је сам, су­де­ћи бар по ње­го­вом го­во­ру, ипак ус­пео успе­шно да са­вла­да. Исти­на је, свет­ски лин­гви­сти се сла­жу да су сви сло­вен­ски је­зи­ци ве­о­ма те­шки за уче­ње. За­пра­во за нај­те­жи сло­ви ки­не­ски је­зик, пра­ти га пољ­ски, а на тре­ћем ме­сту је срп­ски. 

Раз­ми­шља­њу о срп­ском је­зи­ку прет­хо­ди пи­та­ње – а шта је, за­пра­во, те­жак је­зик? Да ли у ово раз­ми­шља­ње о те­жи­ни ула­зи пи­та­ње о про­бле­му из­го­во­ра, или пи­та­ња о гра­ма­тич­кој струк­ту­ри и  ви­зу­ел­ној струк­ту­ри пи­са­ма, ко­ја су у арап­ском, хе­бреј­ском и у је­зи­ци­ма азиј­ских гру­па дру­га­чи­ја од пи­са­ма ин­до-европ­ских је­зи­ка? Не­ка од ових пи­та­ња сва­ко­днев­но об­ра­ђу­је лин­гви­стич­ки фо­рум Наш је­зик, до­ми­шља­то по­кре­нут од гру­пе на­ших лин­гви­ста и тво­ра­ца на­шег реч­ни­ка, ко­је пред­во­ди Па­вле Ћо­сић. Ова гру­па/удру­же­ње да­нас бро­ји ви­ше од 5.000 чла­но­ва све­сних по­те­шко­ћа упо­тре­бе свих је­зи­ка, а и по­себ­не те­шко­ће оп­стан­ка на­шег је­зи­ка. 

Срп­ски су још од де­се­тог ве­ка у на­шим кра­је­ви­ма упо­тре­бља­ва­ли Ју­жни Сло­ве­ни, он се у јед­ном тре­нут­ку спо­јио са хр­ват­ским да би се на­кон ско­ра­шњих кон­фли­ка­та пот­пу­но оса­мо­ста­лио. То Фо­рум зна бо­ље од Фран­цу­за Ар­ноа – за ко­га су, баш као за све Фран­цу­зе, сви је­зи­ци (осим ма­тер­њег им, фран­цу­ског), ве­о­ма те­шки. А по­го­то­во срп­ски, ко­ји је, по Ар­ноу Гу­јо­ну, пре­тр­пан ен­гле­ским ре­чи­ма. По­што као сла­ви­ста, ко­ји пре­да­је и ен­гле­ски је­зик Фран­цу­зи­ма на Сор­бо­ни, знам ко­ли­ко они па­те што им је фран­цу­ски „пре­тр­пан ан­гли­ци­зми­ма”, мо­гу са­мо да за­кљу­чим да у Фран­цу­ској „сто­го­ди­шњи рат” за је­зик ни­је ни­ка­да пре­стао.  

Ср­би, пак, не­ма­ју то осе­ћа­ње по­вре­ђе­ног ком­плек­са у од­но­су на ен­гле­ски па га за­то не­сме­та­но и ра­до уче. Ар­но је ис­при­чао ша­лу да су му не­дав­но, на хр­ват­ско-срп­ској гра­ни­ци че­сти­та­ли да „до­бро го­во­ри хр­ват­ски”. За све ове лин­гви­стич­ке опа­ске по­сто­ји исто­риј­ски раз­лог: не­дав­но сам гле­да­ла укра­јин­ски филм Сер­ге­ја Ло­зни­це и то без на­о­ча­ра и ти­тло­ва – раз­у­ме­ла сам цео филм, као да су глум­ци го­во­ри­ли срп­ски. 

Да ли смо ми, Ју­жни Сло­ве­ни, би­ли онај део укра­јин­ског пле­ме­на ко­је се у јед­ном тре­нут­ку спу­сти­ло на југ? То ви­ше као да и ни­је ва­жно. Mеђутим оно што оста­је бит­но је­сте да је­зик као и сва­ки дру­ги део кул­ту­ре тре­ба не­го­ва­ти да би оп­стао, да би се оп­ста­ло, на шта нас је те ве­че­ри опо­ме­нуо Вељ­ко Бр­бо­рић, про­фе­сор срп­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти са Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду. Он се струч­но и про­фе­си­о­нал­но, истин­ски људ­ски по­жа­лио да на фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду ма­ло сту­де­на­та го­во­ри, чи­та и пи­ше „до­бар” срп­ски, а ако је си­ту­а­ци­ја та­ква на бе­о­град­ском фа­кул­те­ту, ка­ква ли је тек на фран­цу­ској Сор­бо­ни! При­че о је­зи­ку су не­пре­су­шне, али их је до­бро под­гре­ја­ва­ти и пре­при­ча­ва­ти – јер кад чо­век за­ћу­ти, и је­зик у ње­му и око ње­га не­ста­не.