Негујмо српски, поштујмо француски
Специјално за Политику
Париз – Конференција насловљена „Шта нам наши језици значе?”, коју је Министарство културе Србије недавно организовало у Српском културном центру (у оквиру акције „Негујмо српски језик”), на дан када се обележава Европски дан језика, и на којој су учествовали др Вељко Брборић, Светислав Гонцић, Драган Хамовић и Арно Гујон отворила је многа питања.
Након кратког уводног слова које је у препуној сали нашег Културног центра одржао директор Радослав Павловић, реч је преузео Арно Гујон хуманитарац који је у више наврата боравио и живео како у Београду тако и на Косову и Метохији. Овај симпатични Француз је заиста завидно научио српски језик, о чијим замкама и лингвистичким изазовима приликом учења је био спреман да прича, поделивши своје искуство са мешовитом публиком српско-француског порекла која је, ипак, донекле била разочарана одсуством претходно најављених гостију – познатог српског писца Милована Данојлића, као и Владана Вукосављевића, српског министра културе и информисања.
Гујон је кратко сумирао своју десетогодишњу животну причу учења „претешког српског језика”. Српски, по његовом мишљењу, има „ужасно тешку граматику”, латинске падеже, али и старословенска једначења сугласника по звучности и друге компликоване језичне специфичности које је сам, судећи бар по његовом говору, ипак успео успешно да савлада. Истина је, светски лингвисти се слажу да су сви словенски језици веома тешки за учење. Заправо за најтежи слови кинески језик, прати га пољски, а на трећем месту је српски.
Размишљању о српском језику претходи питање – а шта је, заправо, тежак језик? Да ли у ово размишљање о тежини улази питање о проблему изговора, или питања о граматичкој структури и визуелној структури писама, која су у арапском, хебрејском и у језицима азијских група другачија од писама индо-европских језика? Нека од ових питања свакодневно обрађује лингвистички форум Наш језик, домишљато покренут од групе наших лингвиста и твораца нашег речника, које предводи Павле Ћосић. Ова група/удружење данас броји више од 5.000 чланова свесних потешкоћа употребе свих језика, а и посебне тешкоће опстанка нашег језика.
Српски су још од десетог века у нашим крајевима употребљавали Јужни Словени, он се у једном тренутку спојио са хрватским да би се након скорашњих конфликата потпуно осамосталио. То Форум зна боље од Француза Арноа – за кога су, баш као за све Французе, сви језици (осим матерњег им, француског), веома тешки. А поготово српски, који је, по Арноу Гујону, претрпан енглеским речима. Пошто као слависта, који предаје и енглески језик Французима на Сорбони, знам колико они пате што им је француски „претрпан англицизмима”, могу само да закључим да у Француској „стогодишњи рат” за језик није никада престао.
Срби, пак, немају то осећање повређеног комплекса у односу на енглески па га зато несметано и радо уче. Арно је испричао шалу да су му недавно, на хрватско-српској граници честитали да „добро говори хрватски”. За све ове лингвистичке опаске постоји историјски разлог: недавно сам гледала украјински филм Сергеја Лознице и то без наочара и титлова – разумела сам цео филм, као да су глумци говорили српски.
Да ли смо ми, Јужни Словени, били онај део украјинског племена које се у једном тренутку спустило на југ? То више као да и није важно. Mеђутим оно што остаје битно јесте да језик као и сваки други део културе треба неговати да би опстао, да би се опстало, на шта нас је те вечери опоменуо Вељко Брборић, професор српског језика и књижевности са Филолошког факултета у Београду. Он се стручно и професионално, истински људски пожалио да на факултету у Београду мало студената говори, чита и пише „добар” српски, а ако је ситуација таква на београдском факултету, каква ли је тек на француској Сорбони! Приче о језику су непресушне, али их је добро подгрејавати и препричавати – јер кад човек заћути, и језик у њему и око њега нестане.
Подели ову вест




Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.