Фацин ход по облацима до светског рекорда

Његов надимак постао је име по којем га сви препознају. И не само то. Његов надимак на најкраћи начин описује дух иза свих подухвата које је учинио иако је већ 15 година везан за инвалидска колица. Горан Тодоровић је једноставно – Фаца. Средином септембра још једном је потврдио ону латинску „Nomen est omen” (Име је знак), када је у истом дану успешно извео пет падобранских тандем-скокова са висине од преко 6.000 метара и тиме оборио светски рекорд у овој дисциплини.

Занимљива интернационална екипа, својеврсно братство по падобрану, пратила је нови подухват Фаце, некадашњег припадника наше елитне 63. Падобранске бригаде, на словеначком аеродрому Бовец. Пилот ваздухоплова PC-06 Дамјан Цехнер, па Горажд Глиншек, Словенац са којим је скакао 2012. заједно са припадницима САЈ-а, Џордан Фрејзер, Американац са 7.000 скокова иза себе, сниматељ, затим Мексиканка Фернанда Мацијас, тандем-пилот и сниматељ, Француз који је пре 20 година служио војску у француским падобранцима и још скаче... И за Фацину епску причу свакако незаобилазан, његов тандем-пилот са којим је скочио свих пет рекордних скокова Нејц Јурчец. Описује га као пријатног и искусног момка који је увек спреман да помогне и саслуша тандем-путника.

– Тандем-скокови су врло захтевни, посебно ако се скачу са лицима са инвалидитетом. Имао сам ту срећу да свој први тандем-скок, након повреде, скочим са нашим најпознатијим, али и у свету, тандем-мастером Сашом Јојићем Јокасом, који живи и ради на Новом Зеланду и скочио је неверованих 30.000 падобранских скокова. Ако сам спреман да свој живот ставим у њихове руке, и он, Јокас, као и Нејц, без обзира на огромно искуство, увек су спремни да саслушају сваки детаљ који је важан да би безбедно извели скок. Јер и код инвалида постоје појединости које се разликују код сваког, на пример, спазам, невољни покрет, и његова јачина – објашњава Фаца.

Избор аеродрома није био случајан. Како каже наш саговорник, поред падобранског састава САЈ-а, до сада најбољу сарадњу има са Словенцима.

– Многи од њих су давно, за време старе добре Југе, служили војни рок у легендарној 63. Падобранској бригади, и наше братство је познато по томе да поседује нит нераскидиве везе. Свет падобранства је место где се врата магије лако отварају. Поред невероватно добрих људи, адреналин који вас све време држи у пуној готовости, како ми војници то кажемо, јесте место скривено иза водопада у који вреди заронити када год ми је тешко – прича Фаца.

Иако се не може спаковати у неколико новинских редова, покушао је Горан Тодоровић Фаца да нам опише осећај „ходања по облацима”, како они који скачу зову падобранство. Температура на земљи била је тог 10. септембра када је скакао око 30 степени, док је на 6.000 метара висине минус десет степени. Али, како каже, велика температурна разлика од четрдесет степени не обара, већ „кује метално срце”. А онда следи најјачи удар адреналина. Тренутак када се отворе врата авиона. И 90 секунди слободног пада.

– Сви ми, падобранци, уживамо у лету кроз ваздух док се падобран не отвори. Али тај тренутак, тај осећај, када се врата отворе и видиш групу падобранаца која се вине у бездан, то је чаролија за коју вреди живети. И умрети – каже Фаца.

Судбина је ставила пред њега тешку борбу када му се 2003. године, приликом 984. скока, није отворио главни падобран, а он је са 1.200 метара висине брзином од 120 километара на сат ударио у земљу. Од тада је овај припадник 63. Падобранске и члан Горске службе спасавања Србије непокретан. За некога би то био крај. Не и за Фацу. На Бовецу у Словенији уписао је у падобранску књижицу свој 1.014 падобрански скок. Nomen est omen.

– Након повреде и тешке борбе да се стање стабилизује пронашао сам пут да се вратим најлепшем, свему што сам пре повреде радио, падобранству, роњењу, чак и планинарству. Легендарна Горска служба спасавања Србије у сарадњи са Словеначком Горском решавалном звезом и словеначком војском, помогли су ми да се давно нађем на врху Триглава. Лекари, они који се искрено труде да разумеју један посебан, ужасно тежак свет и начин живота, пријатно су задивљени упорношћу и труде се максимално да помогну. Никада не причам о својим наредним подухватима док се не остваре јер, прво, не желим да се замерим боговима. Друго, и врло важно, без обзира на снагу и упорност и добру вољу свих који су спремни да помогу, опасно је доводити себе у искушење да се радујеш пре оствареног циља. Тек када остварим подухват, упознајем са њим све добре људе. Јер и то има своју чаролију. Као када Тор, господар муња и громова, усред чистог дана најави котрљајућу грмљавину – истиче Фаца.