Зашто САНУ не бира најбоље

АНТРОПОЛОШКО ОГЛЕДАЛО

Незаступљеност научника који проучавају област етнологије и антропологије довела је до гашења Етнографског одбора, основаног у 19. веку, као и едиције Српског етнографског зборника. Тајно гласање је обелоданило колико се стварно цени договор, част, научни критеријуми, остварени резултати који рангирају кандидате и вредности за које се академици јавно залажу

Опште је познато да неки од наших најзначајнијих стваралаца, попут Милоша Црњанског, нису могли да уђу у Српску академију наука и уметности. Чини се да су такви пропусти, с обзиром на изборну процедуру и тајно гласање у којем не долази увек до изражаја понашање усклађено са објективним просуђивањем, неизбежни у животу и пракси овакве установе. Међутим, када се у одређеном временском периоду број таквих грешака увећа, онда се поставља питање адекватности њеног функционисања.

Имамо, дакле, у виду чињеницу да се данас наши најбољи уметници, филмски редитељи, филмолози, песници, прозни писци, лингвисти, критичари и теоретичари књижевности, филозофи, социолози, антрополози, генетичари, не сматрају достојним да буду чланови наше најзначајније научне и културне установе, а с друге стране за њу се предлажу и у њу улазе они који, сагледано управо према критеријумима које је сама САНУ утврдила, мање од њих то заслужују.

Бојан Јовановић

ФЕНОМЕН БАШИЧЕВИЋ–МАНГЕЛОС
Два надимка-једна историја

За име Илије Башичевића Босиља везује се позната афера „Босиљ” када је овај уметник био изложен јавној сумњи да је он заиста аутор својих дела. Хајку је шездесетих година 20. века повео Крсто Хегедушић изјавом: „Сумњам да је Босиљ аутор.” Избио је јавни скандал, па је Илијa Босиљ морао да слика пред стручном комисијом. Страсти су поготово узавреле када је седам Илијиних слика купио славни Карло Понти

Илија Башичевић Босиљ (1895–1972) и Димитрије Башичевић Мангелос (1921–1987), отац и син, уметници су различитог усмерења: слике Илије Босиља сврставају се у наиву или арт-брут, док је опус његовог сина Димитрија на граници између текста и слике, најчешће дефинисан као једна од претеча међународне концептуалне уметности.

У Гете институту у Београду Илијина унука др Ивана Башичевић Антић организовала је и представила изложбу свог деде Илије и стрица Димитрија. Тема београдске изложбе говори о феномену двојице стваралаца, оца и сина који у једном моменту постаје и однос критичара и уметника.

За име Илије Башичевића Босиља везује се доста позната афера „Босиљ” када је овај уметник био изложен јавној сумњи да је он заиста аутор својих дела. Хајку је шездесетих година 20. века повео Крсто Хегедушић, када је у Експресу изјавио: „Сумњам да је Босиљ аутор.” Избио је јавни скандал, па је комисија Просвјетно-културног вијећа града Загреба позвала Илију Башичевића Босиља да слика пред посебно именованом стручном комисијом, чиме би се утврдила „аутентичност његовог стваралачког чина”.

– О тој причи се заправо најмање причало у нашој породици, јер је за Илију била изузетно болна. Сматрао је, наиме, да га ништа није толико повредило као тај догађај, а подсетимо се, преживео је два светска рата – прича Ивана Башичевић Антић, историчарка уметности.

Марија Ђорђевић

ТАНКА ЛИНИЈА
Ко је уметник, а ко занатлија

Правом уметнику је потребан једноставан алат – шака речи, као Карверу и Хемингвеју и Рулфу, или (скоро) једна једина нота као Тому Жобиму и  Доривалу Каимију – ако се упусти у певање готово му нису потребне ни гласне жице, као Сачму и  Вејтсу, а ако је Пикасо, довољни су му седиште и управљач од бицикла за ремек-дело Чучо Валдес Артуро Сандовал: Још пре четири деценије после њихове свирке, Београд је остао друкчији

Артуро Сандовал и Чучо Валдес: Београд је постао друкчији после њихове свирке пре четири деценије (Фото CC BY-SA 2.0 и Alejandro Perez)

Знам да ћу зажалити  што сам написао овај текст: сви којима је музика посао и који се њом баве, пребациће ми да се гурам тамо где ми није место. Зато одмах кажем да ово није аматерски коментар о управо завршеном, 34. Београдском џез фестивалу, нити  је, заправо, уопште реч о музици. Музика је само повод за размишљање о граници између уметника и занатлије. Не могу да одолим да га са вама, читаоцима/слушаоцима поделим јер сам само писац који бескрајно завиди музичарима. Томе сам посветио читаву књигу Плејбек онако из ћефа. Јер се у музици то види боље него у уметности писане речи.

Пре четрдесет година имао сам среће да будем на историјском концерту кубанске групе Иракере у Београду, кад су у њој,  сем Хесуса Валдеса Родригеза, алијас Чуча Валдеса, свирали и Артуро Сандовал, Пакито де Ривера и још неколико великана латинског џеза. После њихове свирке, Београд је остао друкчији; ваљда је још неко то осетио јер се много година касније на тржишту појавила плоча сумњивог порекла,  Irakere – Live in Belgrade коју сам чудом купио у Мајамију. Чисто злато. Тон очајан.

У суботу, 28 октобра, у преуређеној сали Дома синдиката, прекрштеној у  Комбанк Арену, слушао сам Валдесов квинтет Jazz Bata. У међувремену чуо сам неколико пута овог „монструма” за клавиром у солистичким и групним наступима како свира од класике до стандарда, како прати  велике латинске певаче и певачице, и – као пре неки дан – оно што ради најбоље, афрокубански џез: клавир, бас, бубњеви и још двојица перкусиониста одсвирали су сат и кусур пребогате музике као да се тек десетак минута поигравају за свој рачун.

Бранко Анђић

СЛОВО О ЈЕЗИКУ
Велико или мало слово после редног броја

Често нам привлаче пажњу језичке грешке које настају под утицајем енглеског језика и све више се шире. Недавно је најављиван концерт „Опера на води“ на Сава променади, а нешто раније меч Новака Ђоковића и Џона Милмана на „Артур Еш“ стадиону, као и серија Стивен Хокингова наука будућности

Отворен 63. Међународни београдски сајам књига, Затворен 63. београдски сајам књига, Завршен 63. Међународни сајам књига у Београду, Делфи књижаре на 63. Београдском сајму књига, Затворен 63. Сајам књига.

Ово су само неки од наслова објављени у медијима у вези са недавно завршеним сајмом књига у Београду. Сваки од њих написан је другачије. Реч после редног броја некад почиње малим некад великим словом без обзира на то да ли је то прва реч званичног, пуног назива манифестације или скраћеног, незваничног. Ово правописно питање изазвало је бројне дискусије на језичким групама на интернету чак и међу искусним лекторима.

Према Правопису Матице српске у називима манифестација и периодичних скупова који почињу редним бројем, реч иза редног броја пише се малим почетним словом. Наводе се примери: I фудбалска лига, V међународни конгрес слависта, III конгрес дефектолога. Међутим, даље се каже да се реч иза редног броја пише великим почетним словом „ако назив манифестације има устаљену форму и препознатљив садржај, односно ако самостално употребљен у том виду … има карактер властитог имена“ и наводе се примери: Почео је 35. Венецијански бијенале, Одржава се 30. Позорје, На 25. Битефу, Добра посећеност 25. Београдског сајма књига.

Рада Стијовић

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ