Како је Константинопољ освојен по други пут

Престоница Византијског царства Константинопољ поново је после шест векова освојена, али овог пута не на бојном пољу него на фудбалском терену. Талас протеста изазвао је фудбалер из Анкаре који је на неуобичајен начин прославио победу свог мало познатог тима над славним Фенербахчеом из мегаполиса на Босфору.

Фудбалер престоничког клуба „Анкарагуџу” Кенан Озер (31), који је усред Истанбула победио Фенербахче (3:1), после меча на свом профилу на „Инстаграму” је написао: „Освајање Константинопоља (Истанбула) сада је коначно успешно комплетирано. Хвала Богу.”

Тренер „Фенербахчеа” Холанђанин Филип Коку је због тог пораза платио цену, одмах је смањен. Сада се на ветрометини критика нашао нападач тима из Анкаре, који се, по многима, недопустиво поиграо са славном османском историјом. Оптужба оптужбу стиже: „Ти си издајник Турске!”; „Истанбул није Константинопољ!”; „Ко си ти да поправљаш оно што је 1453. године учинио велики султан Мехмед Други Освајач?” – неке су од оптужби радикалних исламиста које су се попут цунамија сручиле на Озера, преноси истанбулски „Хуријет”.

Таква реаговања на поновно „освајање” Константинопоља, ма колико била чудна, могла су се и очекивати. Коришћење тог хришћанског назива муслимани често доживљавају као „политички изазов”. У Турској се и дан-данас прославља 29. мај, датум када је 1453. године султан Мехмед Други после опсаде која је трајала 53 дана пробио заштитни бедем и заузео Константинопољ. Он је због тога добио надимак „Освајач”, султан који је поткопао темеље Византијског царства које је после тога завршило у историји.

Султан Мехмед Други је Константинопољ претворио у османску престоницу и одмах наложио је да се на Аја Софији (Цркви Свете мудрости) догради минарет и претвори у џамију. После неколико дана он је у њој клањао Алаху. На тај начин желео је да покаже и докаже свету доминацију муслимана над хришћанима. У њој се клањало пет векова, све до 1935. године, када ју је реформиста Мустафа Кемал Ататурк претворио у музеј, дакле ни црква нити џамија. Многи исламисти то ни данас не могу да му опросте, кажу да је он на тај начин издао Турску, иако у Истанбулу има довољно муслиманских богомоља. Они свесно заборављају да је она пре тога девет векова била хришћанско светилиште које је подигао Јустинијан 537. године нове ере. Реформиста Ататурк се није усудио да иде до краја, да исправи ту велику историјску неправду и да је поново претвори у хришћанско светилиште, јер се плашио одијума тврде линије исламиста, који су се у то време жестоко опирали његовим реформама и укидању калифата.

Историја се с Константинопољем, као и са Аја Софијом, чудно поиграла. Град на Босфору је добио назив по цару Константину који је владао у четвртом веку. Православци су га називали као и многи данас – Цариград, односно град крунисаних глава, што је вековима и био.

Назив Истанбул је почео званично да се користи када је Ататурк увео латинично писмо у трећој деценији 20. века. Он је 1923. године прогласио републику и укинуо султанат и то је постао службени назив за милионски град на Босфору, иако је управо тада изгубио статус престонице која је из безбедносних разлога измештена у Анкару која је у то време, према записима хроничара, више личила на село него на град.